Subverzivna Psihonaliza drugi deo
Predavanje održano u Zadužbini Ilije Kolarca u Beogradu 04.06.2008.g

Dr Stevan Bobić

Post Frojd
Posle Frojda, unutar psihoanalize, kreće kritika od strane interpesonalne i kulturalne škole Salivena, Froma, Hornajeve koji mnogo veći akcenat stavljaju na socijalnu sferu. Ove škole su pokušale da koriguju Frojdove biologističke ideje o čoveku. Erih From je premestio akcenat psihoanalitičkog istraživanja sa sfere seksualnosti na sferu međuljudskih odnosa tvrdeći da analiza treba da dovede do razvoja integriteta pacijenta. Pri tom je kritikovao kapitalističko društvo ukazujući na neophodnost njegovog preobražaja kroz preobražaj samog čoveka. Svako društvo po njemu odgaja karaktere koji ga održavaju, tako kapitalističko društvo proizvodi marketinški karakter čija je najdublja motivacija, uključujući zavist, pohlepu i kompetitivnost, pod uticajem dominantih snaga u društvu. On pri tom pravi podelu psihoanalize na onu čiji cilj je uspostavljanje društvene prilagođenosti i psihoanalizu čiji je cilj izlečenje duše kroz razvoj svih čovekovih potencijala. Interesantan je njegov komentar da neurotični simptom tj konflikt koji stoji iza njega znači pobunu pojedinca, tako da su na jednoj ravni neurotici zdraviji od ljudi koji su dobro adaptirani na društvo. Po njemu je adaptacija odustajanje od nezavisnosti. Ovo se uklapa sa kasnijim psihoanalitičkim nalazima po kojima određeni poremečaji ličnosti i određeni karakteri pokazuju hiperadaptabilnost.

Posle Frojda pored pomenute kulturalne i interpersonalne škole, razvoj psihoanalize teče u brojnim, različitim pravcima. Jedan od najdominantnijih pravaca posebno u Americi do pedesetih godina prošlog veka bila je škola ego psihologije. Dok su se Frojd i njegovi savremenici vrlo opušteno ponašali na seansi i imali vrlo fleksibilna pravila o analitičkoj tehnici, američka škola Ego psihologije počinje instistirati na nefleksiblnom setu pravila, što dovodi do pojačanja autoritarne pozicije analitičara. Ego psiholozi na velika vrata uvode adaptaciju na društvo i realnost uopšte kao osnovni cilj analize. Kritičari ovog pravca sa pravom ukazuju na veštački i retraumatizujući cilj adaptacije za koju se zalaže ego psihologija. Na drugoj strani sa Ferencijem i tzv budimpeštanskom školom kreće jedan obiman i plodonosan razvoj u psihoanalizi koji od Ferencija preko Vinikota i Kohuta dovodi do relacione psihoanalize. Ferenci se vraća na od Frojda napuštenu traumatsku teoriju zavođenja i time vraća na psihoanalitičku scenu sredinu, druge, društvo dakle socijalnu sferu. Ovim se na scenu da tako kažem vraća i analitičar. Ferenci se zalagao za veću ekpresivnost analitičara i umesto striktne neutralnosti klasične škole, zalagao se za pozitivniji i topliji, angažovaniji odnos analitičara prema pacijentu. Po njemu i po brojnim kasnijim autorima koji su sledili ovaj put, klasična tehnika vrši retraumatizaciju pacijenta preko autritarne pozicije analitičara, jer rekreira patogenu porodičnu i društvenu poziciju moći i represije.
Tako Balint pripadnik ove linije smatra da je terapeut klasične psihoanalize zapravo diktator. Po njemu se klasična, psihoanalitička tehnika transfera svodi na odnos beznačajnog subjekta okruženog moćnim, sveznajućim objektom koji pojednostavljuje komplikvan svet u kome pojedinac živi.
Balintov pristup pacijentu je u velikoj meri sličan Vinikotovom i Kohutovom. U svim ovim slučajevima fokus patologije i terapije je na traumi, dakle na sredinskom faktoru i na razvojnom zastoju. Kohut uvodi inovacije u tehnici, posebno u tretmanu narcističkih poremećaja, zalažući se za dijametralno sprotni pristup transferu u odnosu na klasičnu tehiku. Umesto interpretiranja sveznajućeg analitičara uvodi se empatijska, ogledajuća dakle self- objekt funkcija analitičara. Na drugoj strani Vinikot govori o nečem sličnom, govori o holdingu- to jest analitičarevom aktivnom zadovoljavanju potreba pacijenta za obnavljanjem traumom prekinutog psihičkog razvoja. Naravno u pitanju su ego potrebe pacijenta, a ne nagonske želje. U svom ovom razvoju oseća se upliv u psihoanalizu egzistencijalistčkog duha čime psihoanaliza pravi zaokret od Frojdove prirodne nauke ka humanističkoj, hermeneutičkoj disciplni. Ovaj egzinstencijalistički fon posebno je prisutan u učenju Vinikota i relacionih analitičara. Treba podsetiti ovde da su egzistencijalisti bili protiv adaptacije kao terapijskog cilja. Savremena psihoanaliza je uveliko pratila takav trend napuštajući adaptaciju kao terapijski cilj i generalno napuštajući polje prinude i determiniza koje je sa sobom nosila teorija nagona. Ovde nastupa relaciona psihoanaliza. Naime psihoanaliza je prateći tokove vremena brzo došla do značaja relacionog to jest značaja odnosa u razvoju, psihopatologiji i u terapiji. Radovima, posebno Ferencija, Ferberna, Salivena, Vinikota, relacione teorije su potisnule Frojdovu nagonsku teoriju. Britanska škola uvodi holistički, personalni nivo u psihoanalizu. Njen najistaknutiji predstavnik Vinikot vrši proširenje psihoanalize uključujući razumevanje i zadovoljavanje potreba pacijenta kao ličnosti. Ovo je jedan od ključnih momenata u priči o subverzvnosti. Naime, rekao bih da je Vinikot uvođenjem personalnog nivoa u psihoanalizu vratio psihoanalizu na staze subverzivnosti.
Napokon, Mičel i Grinberg pod uticajem modernih tokova, posebno socijalnog konstruktivizma, predlažu termin relaciona psihoanaliza da povežu američku teoriju interpresonalnih odnosa i britansku teoriju objektnih odnosa. Osnovna jedinica proučavanja nije više pojedinac nego interakciono polje. Relacije postaju osnovna jedinica mentalnog života. Uvodi se termin relacioni matriks koji obuhvata i intrapsihičko i interpersonalno područje. Relacija sa drugim, unutrašnjim i spoljašnjim, stvarnim ili imaginarnim je u centru terapijske konstrukcije. Suštinsko za relacionu psihoanalizu je po Mičelu da ona stavlja akcenat na održavanju tenzija između suprotnosti, na neizvesnosti, dijalogu, dijalektici i paradoksu. Ona se zalaže za princip i- i, umesto principa ili- ili, koji vlada ne samo u psihoanalizi nego i u celom modernom društvu. Ovim je relaciona psihoanaliza bazično subverzivna u odnosu na društvo u celini, a ne samo prema vladajućim strujama u psihoanalizi koje su decenijama znale samo za uzajamnu bespoštednu borbu dovodeći konflikte sa drugim školama do nivoa verskih ratova. Relaciona psihoanaliza se pri tom u dobroj tradiciji postmodernizma ne zalaže za simplifkovani eklekticizam i nivelisanje razlika, nego upravo poziva na prihvatanje tenzije i dijaloga.

Korisno je pogledati izbliza kontekst ove velike promene u psihoanalizi. Ona predstavlja pokušaj psihoanalize da odgovori zahtevima postmodernizma. Baš kao i psihoanaliza i postmodernizam se bavi selfom, subjektivnošću, realnošću, ljudskim znanjem i njegovim odnosom prema moći. Po teoretičarima posmodernizma tzv objektivno znanje ustanovljeno je socijalnim dogovorima koji su izaženi jezikom. Po tome čovek živi u realnostima koje su ustanovile reči koje koristimo da bi opisali ove realnosti. Iz ovog sledi da apsolutne istine nema i da umesto toga ljudsko razumevanje i ljudski identitet postoje samo u verzijama istine. Tako identitet ostaje otvoren za stalne revizije. Ovo baš zvuči psihoanalitički. Preciznije- savemeno psihoanalitički. Mnogi psihoanalitičari su se svesno ili intuitivno prilagođavali novim vetrovima. Najviše na tom polju, prevođenja psihoanalize na senzibilitet postmodernizma, ponudili su Spens, Šafer, Hofman, Bendžamin... Oni rekonceptualizuju analitički proces u narativni proces, analitičko polje definišu kao socijalnu konstrukciju. Self i realnost takođe definišu kao socijalnu konstrukciju. Govore o multiciplitetu selfova kod jedne osobe. Spens komentariše kako klasičan analitičar umesto da prati pacijenta slobodno lebdećom pažnjom, on suviše insistira na koherentnosti uporno pokušavajući da popuni praznine i diskontinuitete u pacijentovoj priči, da bi pacijenta učinio razumljivim. Akcenat postmodernizma i savremene psihoanalize i čitave savremene misli je upravo na diskontinuitetu. Tako će Bel i Habermas reći da društvu daju pečat upravo prekidi i razlike. Ili Derida za koga je razlika prvobitna i nezaobilazna. Hofman se zalaže za novu paradigmu u psihoanalizi, a to je paradigma socijalnog konstruktivizma. Po socijalnom konstruktivizmu, koji dosledno prati duh postmodernizma, ljudsko znanje i realnost nisu dati nego su ih ljudi stvorili kroz socijalne procese i u socijalne svrhe. U političkoj teoriji i u proučavanju polnosti socijalni konstruktivizam je bio tesno povezan sa kritikom društva i borbom za emancipaciju. Ove promene dovode i do promene u teoriji terapijskog procesa, naime tezom da je analitičko polje socijalna konstrukcija, dolazi do ukidanja distinkcije izeđu intrapsihičkog i interpersonalnog. Tako terapijski proces nije više ono što se odmotava u samom pacijentu nego ono što se dešava između terapeuta i pacijenta. Iz ovog sledi da je neophodna dekonstrukcija analitičarevog autoriteta i tome da analitičar nema neprikosnovneno znanje već predstavlja, u krajnjoj liniji samo partnera za dijalog. Ograničavanjem objektivnosti analitičaa otvara se prostor za uvođenje njegove subjektivnosti u analitičko polje. I na kraju ovi psihoanalitičari prateći tezu o multiplicitetu selfova prate i postmodernističko prevazilaženje tradicionalnih odrednica identitata u smislu profesije, pola, nacionalnosti, rase... što naravno ima značajne subverzivne implikacije.
Sa ovim razvojem pojavljuju se i psihoanalitičarke feminiskinje koje deluju pod uticajem relacione tradicije i izrazito su angažovane na polju socijalne kritike. One su se suprostavile Frojdovom viđenju ženske seksualnosti i ukazale na vezu između pola i obrazaca dominacije koji nameće društvo. One su takođe ukazale i na to da psihoanalitička metapsihologija ishodi i duplicira represivnu ravan naše kulture u pogledu određivanja ženskog identiteta. Ovaj doprinos feminizma je značajno subverzivan, jer sfera pola vodi u sfere velikih socijalnih podela- podela po seksualnoj orijentacji, po rasi, nacionalnosti, socijalnoj klasi...Ove podele po Karolin Grej imaju ključnu ulogu u formiranju individualne psihe. Po njoj i analitičar i pacijent u seansi odigravaju imperative klase, rase, pola i seksualnosti.Ona dodaje da sve ovo ukazuje na to da analitičar treba biti svestan svog kulturnog kontratransfera. Grejova čak eksplicitno saopštava da kao profesija psihoanalitičari imaju obavezu da se javno suprotstave onim destruktivnim imperativima ekonomskih, političkih i društvenih sistema, a sve u interesu pojedinca.

Subverzivna Psihonaliza treći deo
Predavanje održano u Zadužbini Ilije Kolarca u Beogradu 04.06.2008.g

Dr Stevan Bobić

Analni svet i analni objektni odnosi
Pokušajmo prići subverzivnom doprinosu psihoanalize iz jednog specifičnog ugla. Naime ono što psihoanalizu svakako čini subverzivnom vezano je za njeno razotkrivanje mehanizama funkcionisanja pojedinca i društva i njihovog međusobnog odnosa. Jedna takva razotkrivena ravan tiče se analne sfere i analne psihičke dinamike. Sam Frojd je govoreći o udelu čovekovog nagonskog u formiranju društva i civilizacije istakao značaj analne dinamike. Po njemu svaka civilizacija predstavlja pokušaj sublimacije analnog erotizma. Kao i da potiskivanje analne erotike utire put kulturi. Takozvani analni karakter čija dinamika je zasnovana na analnim, opsesvnim mehanizmima, stoji u osnovi industrijskog društva, pa i u osnovi savremenog postindustrijskog društva. Baza ovog karaktera su unutrašnji i spoljašnji analni objektni odnosi. O ovome je posebno interesantno pisao Grunberger koji smatra da je osnovna crta analnih objektnih odnosa kontrola i vladanje nad objektom. Pola Hajman takođe konstatuje da je instikt vladanja vezan za analnu sferu. Svoju autonomiju po Grunbergeru subjekt zasniva na svojoj snazi da objekt učini zavisnim. Tako analni par u svojoj idealnoj formi predstavlja par gospodar- rob. Analani karakter večno oscilira između pozitivnog i negativnog vladanja. To jest između nadređenosti i podređenosti. Pritom ovi odnosi su obeleženi uzajamnom isključivošću. Cilj analnog karatera je pretvoriti objekt u anonimnu supstancu, obezlčiti ga, pretvoriti ga u otpadak, fekaliju, što donosi totalni trijumf nad objektom. Dakle njegov cilj je homogenizacija, uniformisanje, simplifikacija, pretevaranje sveta u dvodimenzionalnu karikaturu. Ovo sve u cilju lakšeg vladanja nad objektom tj svetom. Zapravo može se govoriti o analnoj tendenciji za apsolutnim posedovanjem objekta, pri čemu je ipak krajnji cilj analnog karaktera obezvređenje i konačna diskvalifikacija objekta. Analni karakter ne voli individualiste. Pri svemu ovom analni karakter se isključivo potvrđuje, definiše u odnosu na objekt, dakle reaktivno, tako da očito i sam ima problem individualnosti, dakle ličnosti i identiteta. Sve organizacije, nastavlja Grunberger, teže ovakvoj, analnoj homogenizaciji. Homogenizacija ljudskog materijala je posebno izrazita u nekim vrlo organizovanim kolektivima sa centralizovanom administracjom. Ovde treba dodati da analna dinamika omogućava vladanje nad svim parcijalnim nagonima, što može da objasni često pominjani represivni karakter civilizacije u čijoj osnovi stoje upravo analni mehanizmi. Analani objektni odnos je, zaključuje Gruberger, tipični subjekt- objekt odnos, nasuprot subjekt- subjekt odnosu, i socijalni odnos par exelance, upravo zbog ove dvojne orijentacije pozitivnog i negativnog vladanja to jest nadređenosti i podređenosti. Analni karakter time stoji u osnovi društva i bilo koje organizovane grupe. Možda tako možemo i savremenu, masovnu kulturu u kojoj, ispod površnog šarenila, vlada uniformnost i homogenizacija, nazvati analnom kulturom.
Svakako se moramo složiti sa ovim zaključcima, naime svaka organizacija i društvo u celini predstavljaju način kontrole pojedinca. U tom smislu, može se reći da ne postoji dobro društvo. Pri tom savremeno društvo koje je posebno opterećeno analnim mehanizmima ne brine mnogo o pojedincu. Zapravo pojedinac, individua, ličnost predstavlja prirodnog neprijatelja svakog društva. I obratno. Svaka prava ličnost ima oslabljeno osećanje pripadnosti bilo kakvoj grupi bilo ona porodica, nacija, rasa, verska grupa... Savremeno društvo pokazuje izrazit trend ka kvantifikaciji i homogenizaciji sa jakom dominacijom racionalnog, intelektualnog. Intelektualizacija je jedan od neizbežnih opsesivnih, dakle analanih mehanizama odbrane. Intelekt ne mareći za vreme i ono što je promenljivo okamenjuje sve što dodirne reći će Anri Bergson, koji se pri tom zauzimao za intuiciju nasuprot intelektu. V. Džejms bi dodao -to zvestvo intelekutualizam. Savremeno društvo, pri čemu to duštvo moramo označiti kao u suštini evropsko društvo, opterećeno je dogmama, ideologijama i ustanovama koje su ishodile iz njih, a koje vrše veliko nasilje nad čovekom. Ovo nasilje je suštinski vezano za zahtev koji se nameće pojedincu za preteranim prilagođavanjem što naravno vodi u gubitak slobode. Dominiraju sadomazohistički odnosi (nadređenost i podređenost) koji zloupotrebljavaju čovekovo ubikvitarno osećanje krivice. Takvo društvo je utilitarno, stereotipno, zasnovano na automatizmu.Moglo bi se reći da se radi o nagonskoj stereotipnosti analnih erotizma. Vladeta Jerotić u tom smislu govori o vladavini principa utlitarizma analnosadističkog društva poznog protestanskog kapitalističkog društva. Ovo društvo je površno, tj opterećeno pokazivanjem i površnim senzacijama, što predstavlja deo karikaturalne dvodimenzionalnosti analnog sveta. Unutrašnje kao da ne postoji. Pri tom ovo društvo je i vrlo narcističko i u suštini autističko. Hajmanova konstatuje kako je analna sfera visoko narcistički investirana i vrlo nekomunikativna.

Jedan aspekt analne sfere čini se posebno interesantan za priču o društvu i subverziji. U pitanju je perverzija. poseban dinamski poremečaj, koji psihoanaliza posmatra kao koncept širi od seksualne perverzije. U pitanju je jedno stanje uma u kome se realnost simultano prihvata i osporava. Ovaj poremećaj nastupa na pragu integacije psihičkog aparata. Integrisanosti ima sasvim dovoljno da se realnost ne može potpuno negirati kao kod psihoza, ali nedovoljno da bi se ta realnost mogla prihvatiti. Pervert negira istinu i ispravnost, iako negde sasvim dobro zna šta je istina i šta je ispravno. Separacioni strah ovde je nepodnošljiv. Kao deo potrebe da se izbegne neprihvatljiva realnost dolazi do povlačenja u unutrašnji, narcitički (analni) svet u kome je, ispod prividne živosti, sve umrtvljeno- nema početka, nema razvoja, nema kraja, dakle nema smrti, ali nema ni života. Ovaj opis jako podseća na Bodrijarov opis našeg vremena, koji kaže - naša kultura postala je ogromna mašinerija brisanja razlika što dalje vodi u ravnodušnost. Namesto ranije dijalektike koja se zasnivala na igri razlika sad je došla puka progresija rasta istovetnog-. Ovaj analni svet perverznog je kao pusto ostrvo koje pruža utočište pojedincu. I zaista često takve osobe maštaju o pustim ostrvima ili sličnim mestima- skloništima u kojima zakoni poznate realnosti ne vrede. Često se ova utočišta od realnosti nalaze u organizacijama koja kao svoje osnovno obeležje imaju despotizam. Pojedinac nalazi zaštitu u takvoj organizaciji, ali po previsokoj ceni- on postaje žrtva organizacije. Idealni par perverzije je dželat- žrtva. Pri čemu se dželat kao onaj destruktivni deo bilo spoljašnjih ili unutrašnjih odnosa, idealizuje. Psihonaliza je problem perverzije proučila pre svega proučavajući takve pojave kao što su nacizam, mafija. Može se ipak reći pri tom da se perverzija i perverznost, može naći u svim organizacijama sa centralnom i autoritarnom upravom- dakle pod ovu kategoriju spadaju sve organizacije i institucije koje se tiču države i društva. Očito je iz svega da perverziju treba razlikovati od perverznosti koja je u osnovi ubikvitarna. U tom smislu vratimo se Frojdu koji kaže da ljubav stoji u paru, a snaga koja stvara sve veće grupe je mržnja i agresija, to jest analni afekt zaostao u razvoju i tako konfliktan. Frojd na drugom mestu kaže da u masi pojedinac postaje automat i da je pojedinac neslobodan u masi. I dalje- Libido koje drži mase na okupu nije diferenciran u skladu sa polovima i u potpunosti zazire naročito od ciljeva genitalne organizacije libida... Tako ljubav prema ženi razara veze unutar rase, nacije...-Uz ove teze odgovara i komentar Tojnbija koji kaže da je obožavanje plemena najstarija religija čoveka. U tom smislu From zaključuje da preterana vezanost za roditelje i dalje za pleme, narod, rasu, državu, klasu, stranku predstavljaju načine incestuoznog vezivanja koje pri tom sprečavaju dalji razvoj i u kojima čovek ne može doći do ucelovljenja. Pri tom po njemu grupne incesuozne vezanosti postaju sve veće. pri čemu se ove grupe suštinski odlikuju zapravo parikularizmom, sektaštvom, frakcionaštvom. Na ovom mestu treba dodati da se upravo perverzija uvek vezuje za partikularizam, frakcionaštvo. Pri čemu perverzija negirajući realnost, u osnovi negira i neke osnovne činjenice života kao što je npr. činjenica razlike između generacija i polova- što je čini u stvari visoko incestuoznom. Dodajmo na kraju da se već pomenuta idealizacija destruktivnog dela selfa i analogna idealizacija destruktivne osobe ili grupe organski ugrađuje u svojevrsnu idolatriju- fetišizam, dakle u perverziju, pri čemu reči mogu postati idoli, kao i mašine, vođe, država, moć, političke grupe, nauka i javno mnjenje (From). Treba dodati da idoli postaju i dogme, ideologije, institucije. Neki autori smatraju da idolatriju predstavlja i deifikacija države i moći u autoritarnim državama i deifikacija mašina i uspeha u našoj kulturi.
Dakle u društvu, a posebno u autoritrarnim društvima i organizacijama dolazi do izopačavanja dakle pervertiranja prirodnih čovekovih potreba za pripadnošću i autoritetom. Pervertiranje ljudi i njihovih potreba pomaže lakšu kontrolu i vladanje nad njima. Pri tom najbitnije u svemu je da sama perverznost predstavlja raspadni produkt loše strukturacije, znak oštećenog ili fragmentisanog selfa. Iz toga dalje ishodi da je perverznost povezana za hipertrofirane nagone i prinudu koju oni nose. Ova oštećenost selfa je na jednoj ravni analogna oštećenosti ili manjku kulture. Dakle u celini perverznost, a i perverzija kao poremećaj, iako visoko narcistični paradoksalno predstavljaju cement organizacije, države i društva u celini.

Čini mi se da se ovde prirodno nameće nepohodnost da pokušamo napraviti razliku između kulture i civilizacije. Sam Frojd ovu razliku ne pravi. Moje viđenje je blisko nemačkim autorima koji za razliku od francuskih i engleskih autora prave jasnu distinkciju između kulture i civilizacije. Postoje brojna tumačenja ove razlike. Sama civilizacija je relativno nov termin, nastao u 18. veku i već u startu je bio bitno suprotstavljen terminu kulture. Postoji tumačenje da se terminom civilizacija želela napraviti distanca između kulture kolonizovanih naroda i kultura imperijalističkih naroda koje sada dobijaju naziv ne kultura nego civilizacija. Dakle sam termin civilizacije je u osnovi evrocentričan. Često korišćeno objašnjenje razlike ova dva pojma je to da je za razliku od civilizacije koja se vezuje za sva materijalna postignuća čoveka, kultura odnosi na duhovnu sferu. Ili drugim rečima, kultura u užem smislu je duhovna kultura. Tako se kultura pre svega vezuje za relgiju, filozofiju, nauku i jezik. Postoji, nekoliko stotina definicija kulture. Zajedničko im je to da je kultura u svojoj suštini društven fenomen- Tejlor. Najinstruktivnije je objašenjenje Kasirera koji kaže da celina svih simbola koje stvara čovek čine kulturu. Čovek je po njemu animal symbolicum. Meni lično najbliži je iskaz Osvalda Špenglera koji u romantičarskom stilu kaže da su kulture organizmi, a istorija sveta je njihova zajednička biografija. Po njemu svaka kultura ima svoju civilizaciju, a civilizacija je neizbežna sudbina kulture.
Prateći logiku Špenglerovih iskaza možda možemo reći da je kultura unutrašnja a civilizacija spoljašnja, da se kultura vezuje za čovekov pogled u neizrecivo, a civilizacija se vezuje za okamnenjivanje ovog pogleda. Kultura je Buberovo ja- ti koje neizbežno postaje civilizacija tj ja- ono. Ovde stupa na scenu psihoanaliza koja se bavi upravo unutrašnjim i neizrecivim. Koja pomaže pacijetu da izrekne neizrecivo ili možda preciznije, koja pomaže pacijentu da sam nauči da razgovara sa svojim neizrecivim.
Današnje vreme je vreme opadanja kulture a dominacije civilizacije. Čovek više nije stavaralac kulture nego njen pasivni uživalac. I dok civilizacija pokazuje analnu retentivnost, umrtvljenost, kultura je nasuprot tome večno živa- stvaralačka i rušilačka. Naravno, ovo treba vezivati pre svega za sferu duha. Dok je civilizacija mimetička, kultura je ekspresivna. Tako današnji čovek nije više stvaralac nego imitator, samim tim nije više čovek u suštinskom smislu, nego mehanička lutka. Mnogi mislioci su konstatovali postojanje krize stvaralaca i stvaralaštva u drugoj polovini dvadesetog veka. Kriza stvaralaštva je zapravo kriza kulture, a rekao bih da je kriza kulture skopčana sa progresijom civilizacije, to jest onih njenih negativnih aspekata koji sobom nose represiju, prinudu... Socijolog Danijel Bel možda malo ekstremno tvrdi da je kultura opasna i sposobna za efektivno razaranje sistema. I ako ne prihvatimo ovo, moramo priznati da kultura nosi sobom subverzivni potencijal.
Sa krizom kulture paradoksalno kako to često biva krajem dvadeseteog veka dolazi do velikog come back-a obvnovljene psihoanalize koja nudi moguća rešenja za krizu kulture.

Subverzivna Psihonaliza četvrti deo
Predavanje održano u Zadužbini Ilije Kolarca u Beogradu 04.06.2008.g

Dr Stevan Bobić

Da bi se približili temi psihoanalize i kulture poći ćemo od pripadnika nemačkog romantizma Fridriha Šilera i njegove teorije o estetici. Pesnik Šiler, sa zavidnim filozofskim nivoom, svoju teoriju o estetici izvodi iz Kantovog učenja o estetskoj dimenziji. Imanuel Kant na prvu osvaja svojim subverzivnim komentarom par exellance koji glasi- Ništa strašnije nije od toga da postupci jednog čoveka budu potčinjeni volji drugog. Kant za koga je esteteička funkcija središna tema filozofije kulture, smatra da se u estetičkoj imaginaciji objekt predstavlja slobodan od bilo kog konteksta, predstavlja se kao čista forma, kao slobodan bitak za sebe. Ovakav doživljaj objekta je vrlo različit od svakodnevnog doživljaja. Ovaj doživljaj koji oslobađa objekat delo je slobodne igre imaginacije. Ovo je naravno način da i subjekat, a ne samo objekat postanu slobodni. Pri tom čista forma objekta predstavlja manifestaciju lepote. Poredak lepote koji tako nastaje, nastaje iz poretka koji upravlja igrom imaginacije. Kant dalje smatra da je estetska dimenzija ne samo treća dimenzija i sposobnost duha nego njegovo središte, medijum u kome se susreću čula i intelekt, takođe i medijum preko koga se priroda podvrgava slobodi. Možda ovde treba umesto čula koristiti termin oset i osetilnost. Ili drugim rečima imaginacija je treća duševna sposobnost, koja spaja sfere oseta i intelekta, pri čemu esteteičko izmirenje podrazumeva jačanje osetilnosti, a protiv tiranije uma. Po Kantu delovanje umetnika je kao igra, a u umetničkom doživljaju približavamo se doživljaju stvari po sebi. Ovo takođe zvuči jako romantičarski.
Šiler, iz Kantove koncepcije esteteske dimenzije izvodi ideju novog oblika civilizacije, ukazujući na mogućnost obnove civilizacije putem oslobađajuće moći eseteske funkcije. On govori o novom načelu realnosti i novom iskustvu koje ishodi iz njega kao o estetičkom iskustvu. Šiler vidi kao bolest civilizacije sukob između dva osnovna čovekova poticaja- osetilinog poticaja i poticaja forme. Pri čemu rezultat ovog sukoba- uspostavljanje represivne tiranije uma nad osetilnošću predstavlja suštinu bolesti civilizacije. Vladavinom racionalizma dolazilo je do sve većeg umanjenja spoznajne funkcije osetilnosti. Spoznaja je vremenom postala briga logike i metafizike i u skladu sa represivnom koncepcijom uma one su apsorbovale estetiku kao spoznajnu disciplinu. Sredinom osamnaestog veka dolazi do zasinivanja estetike kao nezavisne discipline. Estetetika koja se može shvatiti kao nauka osetilne spoznaje tako uspostavlja poredak osetilnosti nasuprot poretku uma. Zasnivanje estetike kao nezavisne discipline suprotstavlja se represivnoj ulozi uma. Kultura, nastavlja Šiler, se gradi međudelovanjem osetilnog impulsa i impulsa forme. Međutim vremenom je civilizacija potčinila osetilnost umu. Ovde Šiler uvodi treći impuls- impuls za igru koji izmiruje prva dva impulsa. Po Šileru delujući preko impulsa za igru, estetička funkcija bi ukinula prisilu i dovela čoveka moralno i fizički u slobodu. Dakle Šiler kao rešenje političkog problema nudi estetičko, nudi lepotu. Oslobođenje donosi impuls za igrom koja se može shvatiti kao igra života van spoljnih prinuda i van straha. Svrha impulsa za igru je lepota, a cilj sloboda. Taj novi svet, reći će Šiler, je prizor, a poredak tog sveta je poredak lepote. Poticaj na igru bi tako preoblikovao realnost. Odnos sa prirodom više ne bi bio odnos nadređenosti i podređenosti.- kakav je inače karakterističan za društvo, dakle analni svet. Drugim rečima spašavanje kulture bi podrazumevalo ukidanje reperesivnih kontrola civilizacije koje su nametnuti čovekovoj osetilnosti. Čitava ova priča mogla bi se i drugačije formulisati. Naime Šiler je govorio o tome da čovek živi u dve realnosti- jedna je svet, a druga je self. Svet je neprekidno promenljiv i diverzan, a self je je nepromenljiv i jedinstven. Po Šileru osnovni zadatak čoveka je da pomiri promenu sa nepromenljivošću- svet sa selfom. Ovo se postiže tzv trećim fundamentalnim poticajem, poticajem na igru i čime se ponovo uspostavlja jedistvo ljudske prirode. Šiler će na kraju reći da se čovek jedino igra kad je u punom smislu te reči čovek i on je jedino celovit čovek kada se igra.

Tema kulture koju Šiler ovde otvara, po meni je centralna u priči o subverzivnosti. Psihoanaliza se iz svog specifičnog ugla pozabavila ovom temom. Pre svega tu je Vinikot koji je očito vođen Šilerovim tezama o instiktu igranja, razvio svoje učenje o značaju igranja u ranom razvoju deteta, a zatim i značaju igranja u psihoterapiji.
Self se po njemu razvija pod dejstvom mentalne aktivnosti koja stoji u osnovi simboličke igre. Igranje o kome Vinikot često govori podrazumeva simboličku igru koja se javlja u 18. mesecu i traje do pete šeste godine života i treba je razlikovati od ranije tzv igre probe i kasnije igre sa pravilima. On smatra da samo u igranju kao kreativnoj aktivnosti pojedinac koristi čitavu ličnost i samo kroz kreativnost otkriva svoj self. Komunikacija je samo u igranju moguća. Postepeno prelazni objekt i fenomeni se preko područja igranja disperzuju u čitavo područje koju Vinikot naziva prelaznim prostorom, trećim prostorom ili kulturnim poljem. Ovaj prostor igranja u detinsjtvu, u odraslom dobu postaje polje kulture. Ovo je prostor kreativnosti, pri čemu ova kreativnost pripada samom življenju. Sa ovim ide i Vinikotova poznata podela na pravi self i lažni self. Dok je pravi self sedište spontanih impulsa i kreativnosti, dakle pravi self ima kapacitet za igranje i kulturno postignuće, lažni self predstavlja internalizovanu neempatičnu sredinu i njegova jedina funkcija je adaptacija na takvu sredinu. Lažni self se formira kroz preran razvoj opsesivnih, dakle analnih odbrana. Sa pravim selfom čovek deluje iz sebe, ili živi iz sebe, a sa predominantnim lažnim selfom čovek reaguje u odnosu na druge, živi u odnosu na druge, zapravo suštinski uopšte ne živi. Šiler će za ove druge reći da su uhvaćeni u klopku stimulusa, da boluju od tzv hipertrofije realnog i da žive isključivo na površini, to jest da nemaju osećanje untrašnjeg života. Po Vinikotu, ovom opisu odgovara jedna grupa pacijenata, u pitanju su posebno dijagnostička kategorija poremećaja ličnosti, koja u ranom detinjstvu nije razvila kapacitet za igranje pa je za njih klasična tehnika sa fokusom na interpretacije potpuno neodgovarajuća. Ovi pacijenti boluju od nedovoljno razvijenog ili fragmentiranog selfa. Kod takvih pacijenata primarni cilj u terapiji je da se pacijent dovede do mogućnosti da uspostavi kapacitet za igranje. Treba reći ovde da često takvi hiperadaptabilni pojedinci predstavljaju nosioce i potku organizacija i društva u celini.

Rasel Mears produbljuje ovu temu stavljajući u centar svog interesovanja određenu vrstu mentalne aktivnosti koja se ispoljava verbalno, koja leži u osnovi simboličke igre i koja pri tom ima integrišuću funkciju u formiranju selfa. Boldvin, koji je anticipirao mnoge Vinikotove postavke, takođe konstatuje da je simbilička igra neophodna za evoluciju selfa. Ova posebna, asocijativna, mentalna aktivnost ima i svoj poseban jezik s obzirom da su igra i jezik tesno isprepleteni. Ovaj jezik nije običan, svakodnevni tzv linearni ili socijalni. U pitanju je jezik koji se javlja u ranom detinjstvu u situacijama kada je dete zaneto igrom i koji se po nekim autorima vremenom, tokom ranog detinjstva internalizuje i tako postaje “unutrašnji govor”. Mears ovaj jezik naziva jezikom selfa.
Kod odraslih ovaj jezik se može javiti u dnevnom sanjarenju. Ovo nas približava vezi koja postoji između simboličke igre dece i snevanja odraslih. Ovaj unutrašnji govor je stimulus slobodan i radikalno se razlikuje od svakodnevnog, socijalnog, adaptivnog, linearnog jezika, koji je određen stimulusima. “To je fluidan, asocijativan jezik, nelinearan, kreće se ćudljivo, u skokovima slika, ideja i sećanja… često nerazumljiv” (Vigotski). Ekvivalentan je primarnom procesu. Ovo je jezik područja igre koji doprinosi formiranju selfa. Igranje koje započinje u terapiji odnosi se na upotrebu ovog jezika- sama upotreba ovog jezika je terapijska. Neki psihoanalitičari konstatuju da uspostavljanje slobodnog asociranja u tom svetlu više ne treba gledati kao na metod lečenja nego kao na sam cilj terapije. Na drugoj strani forsiranje socijalnog, linearnog govora je neterapijsko.
Asocijativna mentalna aktivnost koja stoji u osnovi simbolizacije i simboličke igre i čijom integrišućom aktivnošću dolazi do formiranja selfa takodje učestvuje u stvaranju kulture. Drugim rečima razvoj selfa vezan je za razvoj kulture i oba razvoja zavise od asocijativne mentalne aktivnosti to jest simboličke funkcije koja se manifestuje i u simboličkoj igri. Hucinga govoreći o homo ludensu- čoveku igre, konstatuje da je igra, a tu se podrazumeva zapravo simbolička igra, prva manifestacija kulturnog imperativa čoveka. Setimo se Kasirera koji kaže da je kultura simbolička. Ovde simbol treba shvatiti u jungijanskom smislu te reči gde je simbol nešto poznato koje označava nešto nepoznato. I zaista i kultura i simbolička igra nisu mimetične to jest ne podražavaju, već zavise od reprezentacije onog što nije deo ordinarno opaženog sveta. Simbolička igra dece nije zasnovana na nagonima, niti je pod bilo kakvom prinudom, niti prati potrebu za preživljavanjem. Simbolička igra dece je ispoljavanje slobode bez ikakvog pritiska nužde. Svaka nužda i prisila prekidaju igru. Dakle simbolička igra kao i kasnije kultura, bavi se stvarima koje su sa one strane aktuelnosti života. Bavi se neizrecivim.
Inače pošto su self i kultura ishodnice zajedničke organizujuće funkcije, a i kao rezultat stalne međuigre između unutrašanjeg i spoljašnjeg sveta može se pretpostaviti da pojava kulture koincidira sa pojavom ličnosti, a takođe i da struktura selfa podseća na strukturu kulture. Ovo područje je možda najozbiljnije proučio Karl Jung koji je manifestacijama organizujuće funkcije uma dao ime arhetipovi.
Zaključak
Sa ovom jasnom vezom koja postoji između selfa i kulture dolazimo do zaključka naše priče.
Razvoj selfa i razvoj kulture zavise od asocijativne mentalne funkcije koja stoji u osnovi simbolizacije i koja se služi karakterističnim jezikom. Ovaj jezik je blizak primarnom procesu nesvesne psihe. Jezik koji je blizak poeziji. Jezik blizak slobodnom asociranju na psihoanalitičkoj seansi. Neki psihoanalitičari govore i o poetskoj konstrukciji selfa, metaforičkom obliku selfa itd. Sa ovim je blizak i simbolički jezik snova i arhetipski jezik mitova koji stoje u osnovi kulture. Na drugoj strani imamo civilizaciju koja forsira prozni stil. Proza, koja se javila mnogo posle poezije, od svojih početaka je bila sredstvo ubeđivanja i sredstvo vladanja. Platon je izbacio pesnike iz svoje slike idealne države. Ovu dihotomiju između poezije i proze možemo možda videti, na jednoj ravni, u dihotomiji između govorenja i pisanja. Stari Grci su govorenje visoko vrednovali vezujući ga za autentično, dok su pisanju davali mnogo manji značaj identifikujući ga sa veštačkim, odsutnim. Mnogo kasnije će psihoanaliza reći da govorenje pripada oralnoj sferi, to jest da na jednoj strani asocira na rani, fizički oralni kontakt, a na drugoj se vezuje za otvoren i slobodan oralno- narcistički svet, a pisanje sa svojom retentivnošću i petrifikacijom pripada analnoj sferi. Analnost nas vraća na civilizaciju, koju inače mnogi autori vezuju upravo za pojavu pisma. Dok je kultura otvorena, dinamična, fluidna, moglo bi se reći večito nova i revolucionarna, dotle civilizacija kao osnovni svoj cilj ima zadržavanje aktuelnog stanja, fiksiranje postignuća, okamenjivanje, a time i umrtljivanje, što je zapravo tipično za analnu dinamiku.
Sama psihoanaliza upravo baveći se popravkom oštećenih i fragmentisanih selfova, namerno koristim ovakav mehanički, prosvetiteljski rečnik, oživljava ove selfove mašine, u integrisane i žive selfove organizme, da se sada poslužim jednim romantičarskim, terminom. Za razliku od selfa- mašine koji je u najboljem slučaju samo sposoban da reprodukuje civilizaciju, self- organizam stvara kulturu i tako demonstra vrhunsku subverzivnost.

Pogovor za knjigu Bolest i kultura u postmodernom dobu Dejvida Morisa
(Clio 2008)

Dr Stevan Bobić

Lek za bolesnu savremenost

Centralno mesto u knjizi Dejvida Morisa zauzima narativ ili priča.Naime, preko akcenta na narativu Moris kritikuje vladajući biomedicinski model bolesti i zalaže se za uvođenje biokulturnog modela bolesti imedicine.Narativ, s druge strane, stoji u osnovi kulture i stoga predstavlja jednu od centralnih tema postmodernizma, koji, kako sam Moris navodi,ponovo otkriva kulturu, to jest problem kulture uvodi kao svoje suštinsko pitanje.
Današnja medicina, međutim, zauzima potpuno drugačije, pa i suprotstavljeno stanovište.U svom naporu da bude naučna, ona pokazuje daje tipično čedo prosvetiteljskog, kartezijanskog duha.Naime, ona je strogo racionalna, pozitivistička i, kako Moris primećuje, dualistička, jer pravi nepremostivu podelu na telo i dušu, ili kako bismo danas rekli mozak i um.Dakle, današnja medicina je reduktivna, a samim tim i fragmentisana, sklona uniformisanju, simplifikaciji, kvantifikaciji.Pošto se oslanja isključivo na puki kauzalitet, ignorišući složenije sfere smisla i značenja, ona je potpuno nesposobna da se nosi sa paradoksima kojima čovek i život obiluju, a koje svaki dobar narativ nastoji da nosi i izrazi.
Bolest i kultura u postmoderno doba je knjiga koja svakako ima jak subverzivni potencijal.Ili bi ga imala kad bi bila šire čitana u stručnim i naučnim krugovima.Na više različitih nivoa, Moris pokazuje da zdravstvene institucije i mnogo konkretnih elemenata biomedicinskog modela nisu dovoljni, da ne mogu da reše sve probleme i pruže sve što je potrebno savremenim ljudima koje muče brojne hronične bolesti i koji teže savršenom zdravlju.Zato Moris, iz poglavlja u poglavlje, pruža brojne ilustracije za jednostavnu činjenicu da pri dijagnostikovanju i lečenju moramo da uzimamo u obzir i to kako na bolesti – viruse, epidemije, demenciju, prisilno izgovaranje opscenih reči – utiču odnosi među ljudima i njihovi artefakti.
Ovaj subverzivni potencijal, međutim, nije dovoljno iskorišćen.Moguće je, na jednoj ravni, da zaista, kako implicitno i sam Moris na jednom mestu nagoveštava, ova knjiga predstavlja pravi postmoderni proizvod – otvoren,šarolik, nedorečen.Tako bi se autoru moglo zameriti da se nije dovoljno posvetio uzrocima za ovakvo stanje u savremenoj medicini.Jedan mogući aspekt u razmatranju ovih uzroka ishodi iz pomenutog opisa današnjeg vladajućeg duha u medicini u smislu simplifikacije i kvantifikacije.Naime ovaj opis može da uputi na pretpostavku da su osnovni mehanizmi savremene medicine zapravo opsesivni(analni), psihički mehanizmi. Ustvari, moglo bi se reći da je nauka u celini zasnovana na ovim mehanizmima.S obzirom da su analni mehanizmi izraženi tamo gde u mentalnoj sferi postoji energetska slabost(i obratno sami opsesivni mehanizmi troše mnogo psihičke energije, dovodeći do energetskog pada),pitanje je može li se reći da je ovakav razvoj, to jest uspostavljanje primata nauke i pozitivističkog mišljenja, karakteristični znak degeneracije zapadne civilizacije.Ono što je suštinsko kad je u pitanju zapadna civilizacija, a posebno pozitivistička nauka, jeste insisitiranje na iluziji objektivnog.A zapravo je to insistiranje na površini, na spoljašnjem, u krajnjoj liniji,insistiranje na praznini.Pri tome, potpuno se obezvređuje sfera subjektivnosti, sfera koja je, po mom mišljenju, suštinski jedino postojeća, autentična i živa.Pre svega, subjektivno je personalno, a time celovito, a celovitost je sinonim zdravlja. Zapravo, ovde je tačka najvećeg sjaja i bede nauke, pa i savremene medicine.Insistiranje na objektivnom, ignorisanje subjektivnog, dakle personalnog, ne samo da je veliki znak bolesti savremenog društva, nego i znak suštinske nesposobnosti takve medicine da se poduhvati zadatka lečenja.Takva medicina je samim tim neempatična,nehumana, a time i neetična, što nagoveštava i Moris.Uprkos neospornim doprinosima i prednostima ove takozvane high-tech medicine, postavlja se opravdano pitanje da li takva medicina donosi više štete nego koristi. Možda bi se moglo reći da ovakva medicina preko svojih okoštalih institucija samo podržava šire društvene odnose moći i prinude, čime zapravo širi bolest, a ne zdravlje.
Stanje u savremenoj psihijatriji vrlo je slikovito za prikaz stanja moderne medicine.Vladajući biomedicinski model o kome Moris govori objavio je rat narativnom čak i u psihijatriji, gde bi se očekivala drugačija situacija.Takozvana biološka revolucija u psihijatriji koja je kulminirala 1980. godine pojavom DSM-III klasifikacije Američke psihijatrijske asocijacije uklanja narativ iz savremene psihijatrije i mentalnu bolest pretvara u bolest mozga.Mentalni poremećaj postaje organski defekt uz koje idu i adekvatni lekovi, čime traženje značenja i ukupnog smisla bolesti postaje izlišno.Tako se čovek sa unutrašnjim životom pretvara u mehaničku lutku, u mašinu, što nas vraća na prosvetiteljske, racionalističke korene današnje medicine.Nove psihijatrijske klasifikacije su simptomsko-sindromske, to jest uspostavljaju kategorijalne bolesti, čime se čitavo polje psihijatrije partikulizovalo.Sve ovo je akcenat u lečenju prebacilo na farmakoterapiju, počela je velika proizvodnja i potrošnja lekova, do nivoa na kojem se može govoriti o adikciji savremenog čoveka na lekove i medicinu u celini.
Deo ovog trenda simplifikovanja i površnosti predstavlja insisitiranjena idealu lepote i zdravlja, o kojem Moris detaljno govori, uz uspostavljanje odnosa prema bolesti, starenju i smrti kao, kako Moris kaže, skandalima.Biti bolestan, patiti, uopšte osećati, postaje u savremenom društvu sramotno,neprihvatljivo.Upravo suprotno od Ničeove misli po kojoj čovek pamti samo ono što izaziva bol,i na šta bi se moglo dodati da čovek jeste ono što pamti, to jest da pamćenje, a time indirektno i bol, određuju čovekov identitet, grade njegov self. Biomedicinski model, međutim, svodeći sve bolesti na ideju o organskoj leziji, trudeći se da uklanja simptome, a ne da unapređuje zdravlje, uklapa se u, kako Moris navodi, tipično zapadnjačku iluziju o večnom životu, životu bez bolesti i smrti. U suštini, takav svet bez bolesti i smrti je zaista bolestan svet.Da bi savremeni svet uspeo u održavanju te iluzije na scenu stupa paleta ’čudesnih’ lekova koji obećavaju iluziju savršenstva.Čitava priča podseća na iskustvo heroinskog zavisnika.Svako ’podizanje’ praćeno je još većim padom i uskoro se više ne može opstati bez ’hemije’. Ovo je već razvijena bolest – bolest zavisnosti. Bez moćne farmaceutske industrije ne možemo da opstanemo.
Razmišljanje o širenju različitih oblika zavisnosti dovodi nas do mogućeg kandidata za tipičnu postmodernu bolest, kojeg Moris u svom nabrajanju spominje, ali ne razrađuje detaljnije.U pitanju je granični poremećaj ličnosti, ili granična organizacija ličnosti koja stoji u osnovi ostalih, različitih poremećaja ličnosti.Granični poremećaj ličnosti je nerazdvojno povezan sa sklonošću zavisnostima, perverzijama i u celini sa patološkim narcizmom.Specifičnost i zastupljenost ovog spektra poremećaja u populaciji definitivno ga stavljaju ispred psihoza koje na jednoj ravni pokazuju težu patologiju.Psihijatrijska i psihoanalitička literatura govore o sve većoj učestalosti ovog poremećaja, pa se procenjuje da je prevalenca ovog poremećaja u opštoj populaciji 1,8 do 4%,2 a ako ga posmatramo u širem smislu, to jest u njegovoj povezanosti sa adikcijama i perverzijama, onda se otvara sumorna slika izrazite raširenosti granične patologije u modernoj civilizaciji.Sam postmodernistički opis selfa savremenog čoveka kao multipliciranog, podeljenog, nedefinisanog zapravo podseća na self osobe sa graničnom organizacijom ličnosti.
Ova metafora nas upućuje na razmatranje razlike između preciznog i difuznog postmodernizma.Ključna reč koja definiše postmodernizam jeste pluralitet, a s njom u vezi su i diskontinuitet, anomalija.Postmodernizam se zalaže za multikulturalnost, za uvažavanje prava manjinskih grupa.Ovo karakteriše tzv. precizni postmodernizam.Na drugoj strani, difuzni postmodernizam predstavlja izopačenje ovog prethodnog.On simulira pluralnost i, kako Volfgang Velš naglašava, kod njega ispod površnog šarenila stoji zapravo uniformnost, a mnoge pojave savremenog sveta spadajuu difuzni postmodernizam. Značaj preciznog postmodernizma leži u tome što on stavlja fokus na pluralizam i diskontinuitet, a time zapravo na anomalično, idiosinkratično, bolesno, u krajnjoj osnovi subjektivno.Pri tom,ovakav postmodernizam je sveobuhvatan.On ne pokazuje isključivost i frakcionaštvo, ali nije ni eklektičan.Izbegava jednostavna rešenja za složene pojave. Insistira na očuvanju složenosti, antagonizma, paradoksa.
Jedan takav paradoks, o kojem govori i Moris, ogleda se u isprepletenosti zdravlja i bolesti.Preciznom postmodernizmu, na mesto biomedicinskog modela koji je čedo modernizma, mnogo više odgovara biokulturalni model kakav predlaže Moris, koji nudi multi determinisanikoncept bolesti.Bolest je, dakle, određena, pored biologije, genetike i patološkog nalaza, i, kako Moris kaže, kulturom, pod kojom podrazumeva sredinske, socijalne, civilizacijske, pa i u užem smislu kulturne uticaje.Ovakav koncept svakako zahteva multidisciplinarni pristup u lečenju bolesti.Obrt koji nudi Moris analogan je obrtu ili zaokretu u savremenoj psihoanalizi koja je posle nekoliko decenija isključive usmerenosti na bavljenje unutrašnjom sferom počela da uvažava značaj odnosa i sredinskog u terapiji.
Kao i u psihoanalizi, pitanje kulture i sa njim povezano pitanje narativa nalažu dalju razradu.Ovi pojmovi u knjizi, međutim, nisu precizno definisani.Moris zapravo kulturu i ne definiše, a iz njegovog izlaganja se stiče utisak da zapravo i ne pravi suštinsku razliku između kulture i civilizacije.Govoreći o kulturi zapravo govori o civilizaciji, ili, preciznije, pod kulturom kao da podrazumeva i samu kulturu i civilizaciju. Pitanje definisanja kulture može biti od suštinskog značaja za razumevanje priče obolesti i zdravlju, kao i za priču o postmodernizmu, odnosno o njegovim različitim vrstama.Morisov propust očitava se u tome što on ne definiše ova dva ključna pojma, a na uštrb narativnog pristupa, i predstavlja razlog što njegovo pisanje, iako nesumnjivo dotiče neke vitalne zone savremenog čoveka, ostavlja utisak izvesne nekoherentnosti.Problem kulture, a nju treba označiti kao simboličku delatnost, vodi nas nazad u rano detinjstvo do prvog ispoljavanja tzv. kulturnog imperativa, to jest do simboličke igre ranog detinjstva.U simboličkoj igri, na delu je asocijativna mentalna aktivnost koja svojom integrišućom funkcijom učestvuje u stvaranju selfa i kapaciteta za formiranje kulturnog iskustva.Ovde je jezik asocijativan, visokosimboličan, suštinski se ispoljava u dijalogu.Tako se može govoriti o metaforičkom obliku selfa, poetskoj konstrukciji selfa, narativnom osećanju selfa.Pošto je strukturisanje selfa ključ i mentalnog i somatskog zdravlja, samim tim je i sposobnost za kulturno iskustvo ključ zdravlja. Zajednički imenitelj u formiranju selfa i kulture je narativ - asocijativan, metaforičan,dijaloški. Narativ snova, narativ dnevnog sanjarenja, aktivne imaginacije,fantazija.Narativ koji se bavi neizrečenim i neizrecivim. Možda možemo naslutiti da je svaka bolest nemušto ispoljavanje neke priče, neizrečene i neizrecive priče koja čeka pravi narativ da bi se prikazala.Za dijalog, za zajedničko stvaranje narativa, što je suštinski preduslov lečenja, potrebni su slobodni, empatični i prisutni ljudi.Ustanove savremene medicine to ne mogu obezbediti, kao ni zdravstveni radnici, opterećeni birokratskim zahtevima društva i ustanova.Otuda možda sve veću popularnost u Zapadnom svetu imaju alternativna medicina i razne ezoterične tradicije, posebno one koja dolaze iz drugih kultura. Psihoanalitičari će reći da je detetu potrebna igra, kao što mu je potreban vazduh za disanje.Dodao bih da je detetu životno potrebna simbolička igra, kao što su kasnije odraslom čoveku životno potrebni snovi.Životno mu je potreban narativ.Bez njega čovek suštinski nije živ.
Dejvid Moris, pokazujući veliku stručnost, predstavlja biokulturalni model medicine i nudi multidimenzionalan pristup bolesti i zdravlju.On nudi holistički pristup čoveku, pojedincu, naglašavajući, na jednoj strani, zaboravljeni značaj uma, to jest duhovnosti, a na drugoj strani ne zanemarujući značaj biološkog, zapravo prirode.Korisna je njegova sugestija da je potrebno napustiti antropocentrizam i poći od perspektivne same Zemlje.Ukazujući na vezu između prirode, estetike i zdravlja, Moris kao da staje na stranu romantizma u njegovom sporu sa prosvetiteljstvom, tj.racionalizmom.I zaista, Moris svojim modelom vrši efikasnu kritiku vladajućeg biomedicinskog modela, kritiku njegove racionalnosti koja bolest tretira kao mehanički defekt, a samog čoveka svodi na bolest.Moris efikasno kritikuje dičnu objektivnost biomedicinskog modela, time istovremeno kritikujući zapadnu fantaziju o savršenstvu.Umesto toga, Moris nudi pristup subjektivnosti, zalaže se za prihvatanje nesavršenosti i rad na njenim etičkim i estetičkim implikacijama. U tom kontekstu dolazi i do vrlo zanimljive ideje o individualnoj utopiji, koju, nažalost, čini mi se, nedovoljno razvija, jer se zadržava na jednom negativnom primeru tzv. utopijskog tela.Možda nadublji deo Morisovog pisanja nalazimo u njegovoj priči o glasu i tišini, odnosno o patnji (bolesti) koja je povezana sa onim što se ne može razumeti.I, dodao bih, sa potrebom čoveka da imenuje ovo neizrecivo u jezgru svoje bolesti. Preciznije, da iznova i iznova imenuje neizrecivo.Tome služi narativ. Kako bi rekao Morisov Sijuks s početka knjige, nemamo ništa ako nemamo priču.

Narcizam i ljubav(upotreba objekta) prvi deo
Seminar - Ljudi govore Beograd 2005

Dr Stevan Bobić

U psihologiji i srodnim disciplinama postoji jako malo istraživanja na temu ljubavi.Moguće je da razlog ovoga leži u činjenici da ljudi do sada još nisu dali i imaju problem da daju i jedan konačan odgovor na osnovna pitanja koja se tiču čoveka, od kojih je jedno svakako, pitanje ljubavi.Teškoća nauke da se bavi pitanjem ljubavi, očito potvrđuje da je ljubav kao bazičan fenomen istovremeno i elementaran, totalni fenomen.Nauka se inače mnogo lakše bavi parcijalnim temama.Frojd je bio jedan od retkih i možda posle Platona jedan od napoznatijih teoretičara ljubavi.Sama psihoanaliza je i počela svoj život sa ljubavlju kao centralnom temom svoje teorije i prakse.Ipak, ona do sada nije uspostavila jedinstvenu teoriju ljubavi.Možda odgovor za ovo treba tražiti u komentaru samog Frojda, da je pokušaj psihoanalize da objasni ljubav nezgrapan u poređenju sa pokušajima pesnika.I stvarno, jedna od definicija koju Frojd nudi da je ljubav odnos Ega prema izvoru svog zadovoljstva, ne deluje ni previše elegantno, ni previše instruktivno.
Na drugoj strani upravo pesnici kao što su Šiler, Rilke, Helderlin dali su dalje impulse na ovom polju nastavljačima Frojdovog dela, među njima pre svih mislim na Vinikota i njegov koncept područja igranja.Ovaj rad će se mahom pozabaviti upravo područjem igranja na kome dolazi do susreta diskursa narcizma i diskursa ljubavi i pri tom će pratiti svoju osnovnu pretpostavku da je kapacitet za ljubav suštinski određen kapacitetom za igranje.
Opšti je utisak da ni Frojd ni njegovi sledbenici nisu puno rekli o ljubavi.U rečniku psihoanalitičkih pojmova Laplanša i Pontalisa, postoji samo tačka pod nazivom genitalna ljubav.Frojd je ljubav isprva vezivao za sferu seksualnog nagona, što je bilo teško održivo.Pri tom se i posle Frojda govorilo da ljubav zavisi od genitalnog kapaciteta,kapaciteta za orgazam… da bi se Balint na kraju dosetio da narcistički poremećaji ličnosti mogu imati orgastički i genitalni kapacitet,ali nikako nemaju kapacitet da vole.Potom se fokus premestio na Ego, pa je ljubav postala odnos celokupnog Ega prema objektu.U tom kontekstu se za ljubav vezala ideja integrisanosti- tako pored ostalih, Kernberg smatra da nema smislenog ljubavnog odnosa bez čvrstih granica selfa koje stvaraju osećanje identiteta.Po Bergmanu, Frojd je do kraja života oscilirao između ljubavi kao sublimiranog nagona i ljubavi kao strasti Ega.Možda najistrajniji njegov doprinos temi ljubavi je stav o bliskoj vezi između odrasle ljubavi i ljubavi iz detinjstva.Ovaj stav svakako upućuje na komplikovan odnos ljubavi i narcizma.

Na drugoj strani, psihoanaliza je po pitanju termina narcizma, kao čisto psihoanalitičkog termina, uspela doći do neuporedivo koherentnijih i klinički upotrebljivijih teorija.Vrlo brzo se pojam narcizma vezao za pojam selfa- klasična teorija govori o narcizmu kao libidnoj investiciji selfa.Sa ovim su se za narcizam vezala značajna pitanja kao što su osećanje selfa, regulacija samopoštovanja, idealizacija i obezvređivanje, osećanja stida, samoprocena, regulacija krivice, regulacija raspoloženja…

Relacioni psihoanalitičar Stiven Mičel govori o dva psihoanalitička tumačenja narcizma ili iluzije- Jedno tumačenje govori o narcizmu kao odbrani od realnosti- koje je započelo sa Frojdovim komentarima koji su godinama bili vladajući.Potom se pojavljuju Vinikot i Kohut koji sledeći tradiciju Ferencijeve mađarske škole govore o “infantilnom narcizmu i analognoj iluziji u odraslom dobu kao o jezgru selfa i najdubljem izvoru kreativnosti”.Iluzija kao odbrana i iluzija kao razvoj reflektuju jednu širu dihotomiju nagonske i relacione paradigme u psihoanalizi.Odbrambena struja sugeriše potrebu da se u terapiji pacijentu ospori njegova narcistička iluzija.Struja koja govori o razvojnom aspektu narcizma, zalaže se prihvatanje ove iluzije u terapiji i tek postepeno, ne traumatsko njeno prevazilaženje.Mičel se zalaže za srednji, fleksibilni terapijski pristup koji uključuje oba ova gledišta, a koji podrazumeva balans između osporavanja i prihvatanja narcističke iluzije.Preciznije on se zalaže za prihvatanje paradoksa koji kaže da je iluzija istovremeno i validna i nevalidna.Zdravi narcizam uspeva da održi ovaj balans između iluzije i realnosti.Mentalno zdravlje je ovde vezano za mogućnost da se neprekidno stvaraju i rastvaraju iluzije.Ovo je deo šireg pogleda relacione psihoanalize koja govori da je um entitet koji se sastoji od multiplih selfova i od širokog opsega stanja selfa, da se sećanja baš kao i self neprekidno transformišu i rekonstruišu, da su neizvesnost i znatiželja centralni u analitičkom procesu, da u terapiji treba biti otvoren za nedoslednosti, diskontinuitet, opskurnosti…

U ovom pravcu je išlo i tumačenje odnosa narcizma i ljubavi, počev od Frojdovog stava da narcizam i ljubav stoje suprotstavljeni, prema modernijim tumačenjima koja govore o vrlo složenoj međuzavisnosti narcizma i objektne ljubavi.Tako na primer Vals smatra da kad su ljubavni parovi u pitanju, svaki član para intuitivno zadovoljava narcističke potrebe svog partnera.Bergman govori o ljubavnom paru kao o narcističkoj jedinici, pri čemu nestanak narcističke veze između partnera predstavlja uvod u raspad te veze.On pri tom smatra da simbiotska faza razvoja ostavlja rezidu u u smislu žudnje za stapanjem koja treba da bude zadovoljena ljubavlju.Ovo je vrlo slično čestom psihoanalitičkom tumačenju da se od ljubavi očekuje da zaleči narcističku povredu.Grunberger smatra da nijedan objekt nije seksualno zadovoljavajući ako ne zadovoljava i narcističke potrebe.

Ova složna međuzavisnost ljubavi i narcizma dovodi nas do Vinikotove teorije i njegovog kontraverznog koncepta upotrebe objekta.
Vinikot je vrlo malo eksplicitno govorio o narcizmu, ali se čitavo njegovo učenje u svojoj osnovi okreće oko narcizma, zapravo oko iluzije subjektivne omnipotence koja se ispoljava u ranom detinjstvu.Ova iluzija odnosi se na doživljaj deteta da omnipotentno stvara i kontroliše objekt,to jest da stvara i kontroliše čitav svet. U formiranju i održavanju ovog doživljaja bebe, neophodna je sredina, to jest dovoljno dobar majčinski holding.Majka koja je tokom trudnoće i prvih nedelja porodođaj u visoko identifikovana sa svojom bebom oseća i izlazi u susret gestovima tzv Pravog Selfa svog deteta, zapravo izlazi u susret ispoljavanjima infantilne omnipotence deteta, uspostavljajući i održavajući iluziju da je dete stvorilo i kontroliše objekt.Vinikot kaže:

“…Odojče stvara dojku stalno iznova iz svoje sposobnosti da voli ili (neko bi rekao) iz potrebe.U bebi se razvija subjektivni fenomen koji nazivamo majčina dojka.Majka postavlja pravu dojku baš tamo gde je dete spremno da je stvori i to u pravom trenutku

U tom trenutku se spoljašnja realnost poklapa sa unutrašnjom realnošću deteta, što za njega predstavlja potvrdu sopstvene omnipotencije.Vinikot koga nazivaju majstorom paradoksa ovde ukazuje na osnovni paradoks-naime gledano iz ugla deteta- ono je stvorilo objekt, gledano iz ugla neutralnog posmatrača objekt je tu već bio i dete ga je samo pronašlo. Ova iluzija i ovaj paradoks funkcionišu i na sledećem stupnju kada, u drugoj polovini prve godine života dete stvara to jest pronalazi prelazni objekt.Vinikot opominje da paradoks nikako ne treba razrešavati, paradoks se mora održavati i to jeste put ka mentalnom zdravlju, stoga majka nikad neće pitati svoje dete- da li si ti stvorilo objekt?Nikad neće grubo dovesti u pitanje omnipotencu deteta koje jeste stvorilo objekt, jeste stvorilo svet,i jeste sam centra sveta.Ovo iskustvo omnipotencije je po Vinikotu jezgrovno iskustvo, osnova za formiranje selfa.Self jedino i može da se ispolji kroz kreativnost. Vinikot će reći: “jedino ono što ti stvoriš ima značenje za tebe”. Ovde se misli na pravi Self koji i jedini može biti kreativan i jedini može da se oseti realnim to jest autentičnim. Vinikot kaže:

“… majčina adaptacija je dovoljno dobra i kao posledica toga, dete počinje da veruje u spoljašnju realnost koja se pojavljuje i ponaša kao da je vođena magijom (zbog majčine relativno uspešne adaptacije na dečije gestove i potrebe), pri čemu adaptacija deluje na način da se ne sudara sa dečijom omnipotencijom.Sa ovakvom osnovom dete može postepeno da ukine omnipotenciju.Pravi Self ima spontanost i ona je udružena sa dešavanjima u svetu.Dete sad može početi da uživa u iluziji omnipotentnog stvaranja i kontrole, a zatim da postepeno prepozna iluzorni element, činjenicu igranja i zamišljanja.Ovde je osnova za simbol koji je pre svega istovremeno dečija spontanost i halucinacija i takođe spoljašnji objekt, stvoren i potpuno katektiran”

Vremenom, majka sve više gubi sposobnost za skoro stoprocentnu adaptaciju na tzv Ego potrebe deteta i postepeno sve više frustrirajući ove potrebe uvodi realitet, rušeći do tada vladajuću iluziju omnipotentnosti.Dete je u ovako povoljnim okolnostima već osposobljeno da postepeno napusti ovu iluziju i već je na putu “stvaranja” prelaznog objekta kao naslednika ove iluzije.Očima neutralnog posmatrača prelazni objekt je obično igračka- plišani meda ili lutka.Očima deteta ovaj objekt je ekstenzija njega samog i zamena za majku zapravo on stoji na prelazu između deteta i majke.Prelazni objekt je protosimbol, pri tom je on zona s eparacije ali i zona spajanja.On je takođe i prvo iskustvo igranja. On je prelazan pored ostalog i u smislu prelaza od narcističke do objektne ljubavi.S njim u vezi su prelazni fenomeni koji predstavljaju rane stadijume upotrebe iluzije i prethodicu simboličke igre.“Postoji direktan razvoj o prelaznih fenomena, do igre i od igre do zajedničke igre, a odatle do kulturnog iskustva” rećiće Vinikot.Self se razvija pod dejstvom mentalne aktivnosti koja stoji u osnovi simboličke igre. Vinikot smatra da samo u igranju kao kreativnoj aktivnosti pojedinac koristi čitavu ličnost i samo kroz kreativnost otkriva svoj self. Komunikacija je samo u igranju moguća.Kapacitet za igru je zavistan od majčine skoro stoprocentne adaptabilnosti koja proizilazi iz njene ljubavi. Ovo je ključni momenat u kome majka to jest sredina bitno određuju razvoj selfa.Postepeno prelazni objekt i fenomeni se preko područja igranja disperzuju u čitavo područje koju Vinikot naziva prelaznim prostorom, trećim prostorom,kulturnim poljem. Ovaj prostor stoji između realnosti i fantazije. Između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg sveta katektiranih objekata.To je prostor gde čovek može da se povuče i odmori od pritisaka i napetosti kojed onose spoljašnji i unutrašnji svet. Ovo je prostor kreativnosti. Ovde kreativnost pripada samom življenju.

Čujmo komentar o ovome Stivena Mičela:

“Biti distinktivno ljudska osoba sa neprekidnim obnavljanjem osećanja selfa i ličnog značenja, zahteva održavanje doživljaja subjektivne omnipotence kao duboko privatnog, nikad potpuno otkrivenog jezgra iskustva. Privremeno iskustvo subjektivne omnipotence koje detetu omogućava majčin holding ostaje kao dragoceno nasleđe i resurs”.

U manje povoljnim situacijama kada majka nije dovoljno dobra i ne uspe u zadovoljenju Ego potreba deteta, dete se suočava sa nepouzdanošću spoljašnje sredine, što deluje traumatično dovodeći do prekida “postojanja” to jest “prekida selfa deteta”.Ovaj rani rascep dovodi do formiranja Lažnog Selfa koji uspostavlja odnos sa spoljašnjom sredinom na bazi povinovanja, po cenu osećanja autentičnosti. Pravi self deteta koji nosi potencijal za spontanost, kreativnost i osećanje autentičnosti, ostaje skriven, očekujući bolje uslove za razvoj.

Narcizam i ljubav(upotreba objekta) drugi deo
Seminar - Ljudi govore Beograd 2005

Dr Stevan Bobić

Sledeći korak u razvoju je upotreba objekta.Upotreba objekta je Vinikotov najorginalniji i najmanje razumljiv koncept, potekao iz njegove bogate psihoanalitičke prakse.Pri tom možda i najprovokativniji jer govori o destrukciji kao o prvom impulsu prema objektu.Dosta dugo su ovaj koncept psihoanalitičari izbegavali da bi ga relaciona psihoanaliza postavila u sam fokus svoje teorije.
U povoljnim uslovima, dakle kada dovoljno dobra majka obezbeđuje detetu atmosferu poverenja, dete prelazi iz sfere objektnih odnosa u sferu upotrebe objekta.U objektnim odnosima osoba ima kontakt sa subjektivnim objektima zapravo sa svojim projekcijama.Objekt je ovde mentalni fenomen, a ne stvarni drugi, tako da ovde suštinskog odnosa zapravo i nema.U upotrebi objekta uspostavlja se odnos sa objektivnim objektom, sa stvarnim objektom spoljašnje, zajedničke realnosti koje nije više samo kako bi Vinikot rekao “klupko projekcija”.Između objektnih odnosa i upotrebe objekta stoji jedan od najtežih momenata u razvoju čoveka- u pitanju je postavljanje objekta van područja subjektove omnipotentne kontrole, zapravo percepcija objekta kao spoljašnjeg fenomena ili kako bi Vinikot rekao- priznavanje objekta kao potpuno legitimnog entiteta.
Red koraka je na prvi pogled neobičan, ali lako otkriva svoju unutrašnju logiku.Prvi korak je da subjekt (dete) stoji u odnosu sa objektom(majkom).Zatim objekt postoje spoljašnji.Pri tom postaje spoljašnji zato što ga subjekt uništava.Može se i obrnuti i reći subjekt uništava objekt zato što ovaj postaje spoljašnji.Destrukcija je ovde vezana za stvarni atak koji beba vrši na objekt to jest majku.Srećna okolnost je ta što je beba dovoljno nejaka, tako da majka ove napade može podneti.Sledeći korak je da objekt preživljava uništenje.Ovo znači da se objekt zapravo ne sveti, ne reaguje, što potom doprinosi da se objekt smešta van zone omnipotentne kontrole subjekta, što je uvod u upotrebu objekta.Dž.Bendžamin će ovde reći da “ako majka preživi napad bez osvete ili povlačenja, onda znamo da ona postoji van nas, a ne samo kao mentalni produkt”.Ovde treba pomenuti i suprotnu situaciju, naime ako majka ne preživi, to za nas predstavlja potvrdu naše omnipotentne iluzije.
Sa upotrebom objekta počinje fantazija i počinje spoljašnja realnost.Na ovom mestu započinje neprekidna destrukcija objekta u fantaziji, destrukcija koja je u stvari destrukcija objekta kao subjektivnog fenomena.Ova destrukcija pri tom uspostavlja osnovu kapaciteta da se po slobodnom izboru voli stvarni objekt.Ovde počinje radost otkrivanja sveta.Upotreba objekta je upotreba u najboljem mogućem smislu, dakle nema veze sa njegovom eksploatacijom.Vinikot će reći da je najveći kompliment koji dobijemo ako smo pronađeni i upotrebljeni.I ovde je Mičelov komentar vrlo koristan:

“Odrasla ljubav, u Vinikotovom viđenju, podrazumeva periodičnu, uzajamnu upotrebu objekta u kojoj se svaki partner može predati ritmu i intezitetu sopstvene želje, bez potrebe da brine da li će to ovaj drugi preživeti.Upravo je čvrsto i solidno osećanje istrajnosti drugog ono što omogućava da osoba dođe u pun i intezivan kontakt sa svojim strastima”

Kapacitet za upotrebu objekta je oštećen kod psihoza i graničnih i narcističkih organizacija.Ovakvi pacijenti imaju nesposobnost da upotrebe analitičara, oni ga zapravo najčešće štite ispoljavajući pri tom inhibiciju agresije.U ekstremnim slučajevima pacijent u terapeutu vidi samo idealan objekt, sa kojim praktično i ne može da uspostavi pravi odnos.Ovde očito upotreba objekta predstavlja kontrast bolesnom narcizmu.Osnovni terapijski cilj bio bi da se pacijent osposobi za upotrebu objekta.Preživljavanje, u terapijskoj situaciji bi se odnosilo na “preživljavanje analitičara i intaktnosti analitičke tehnike”

Upotreba objekta je razvojno postignuće koje je zasnovano na već formiranom selfu sa jasnim granicama.Formiranje selfa direktno zavisi od sposobnosti deteta za igranje, sposobnosti koje jedino može da ostvari u odnosu poverenja u dovoljno dobru majku.Vrlo često se analitičar susreće sa pacijentima koji kao psihoze i granični pacijenti imaju oštećen kapacitet za igranje, samim tim i slabiju sposobnost za simboličku igru i shodno tome oštećenu simbolišku funkciju.Terapija tada podrazumeva osposobljavanje pacijenta za igranje. Sam terapeut koji nije sposoban za igranje teško da je spreman da izvrši ovu misiju.Na jednom mestu Vinikot kaže da je uzajamno igranje osnova psihoterapijskog odnosa i da se psihoterapija odvija na preklapanju dva područja igranja- pacijenta i terapeuta.
Kako ovo razumeti?
Rasel Mears objašnjava da je u pitanju metafora koja govori da i pacijent i terapeut u terapiji koriste određenu vrstu mentalne aktivnosti koja se ispoljava verbalno, koja leži u osnovi simboličke igre i koja pritom ima integrišuću funkciju u formiranju selfa. Ova aktivnost ima i svoj poseban jezik s obzirom da su igra i jezik tesno isprepleteni.Ovaj jezik nije običan, svakodnevni tzv linearni.U pitanju je jezik koji se javlja u ranom detinjstvu u situacijama kada je dete zaneto igrom, kojeg Pijaže naziva egocentrični monolog. Po njemu ovaj jezik nestaje oko 5-6.godine života.Za razliku od Pijažea, Vigotski smatra da se ovaj jezik internalizuje i tako postaje “unutrašnji govor”.Mears ovaj jezik naziva jezikom selfa.Kod odraslih ovaj jezik se može javiti u dnevnom sanjarenju.Ovo nas približava vezi koja postoji između simboličke igre dece i snevanja odraslih.Ovaj unutrašnji govor je stimulus slobodan i radikalno se razlikuje od svakodnevnog, socijalnog, adaptivnog, linearnog jezika, koji je određen stimulusima.“To je fluidan, asocijativan jezik, nelinearan, kreće se ćudljivo, u skokovima slika, ideja i sećanja…često nerazumljiv” (Vigotski). Ekvivalentan je primarnom procesu.Ovo je jezik područja igre koji doprinosi formiranju selfa, jezik bitno određen dovoljno dobrom self objekt funkcijom majke.Igranje koje započinje u terapiji odnosi se na upotrebu ovog jezika-sama upotreba ovog jezika je terapijska.Kris kaže da uspostavljanje slobodnog asociranja u tom svetlu više ne treba gledati kao na metod lečenja nego kao na sam cilj terapije.Na drugoj strani forsiranje socijalnog, linearnog govora je ne terapijsko.Čujmo Mearsa:

“…Ljudski kapacitet za simbolizaciju isprva se pojavljuje u simboličkoj igri, manifestuje se kao self i kao kultura.Self i kultura su homologi i oba su strukturisani vrstom mentalne aktivnosti koja se može videti u simboličkoj igri.Embrionski oblikove mentalne aktivnosti može se videti u jeziku koje dete koristi dok je zaneto igrom.To je jezik selfa”

Bliski odnosi, nastavlja Mears, pored drugih stvari podrazumevaju i upotrebu sličnog oblika jezika.Jezika koji se može pojaviti samo u prelaznom prostoru koje nije ni unutra ni spolja i koji jedino može zaživeti funkcijom selfobjekta

Nasuprot ovome, poremećaji ličnosti-granični i narcistički, pokazuju dominaciju linearnog jezika koji je stimulus određen, a smanjenu sposobnost za asocijativni jezik, simboličku igru, dakle uopšte simboličku funkciju.Kapacitet za simboličku igru je oslabljen jer roditelji nisu bili sposobni za dobru selfobjekt funkciju.Posledica je deformisani fragmentisan self.Ovi poremećaji pokazuju tzv hipertrofiju realnog,naime njihovo razmišljanje i govor su potpuno određeni spoljašnjim događajima. Kao da su “uhvaćeni u klopku impulsa spoljašnje realnosti”.Oni su konstatno vezani za površinu stvari, sa očitim nedostatkom kontakta sa nečim što bi se moglo nazvati lična realnost, što je praćeno osećanjem praznine, osećanjem nedostatka unutrašnjeg života, dakle osećanjem umrtvljenosti.Ovde, seksualna ispoljavanja koja idu do promiskuitetnosti nemaju veze sa seksualnošću, a još manje sa ljubavlju, već sa pokušajima da se figurativno rečeno elektro šokovima dođe do osećanja selfa, to jest osećanja identiteta.U ovom slučaju terapijski zadatak bio bi da im se omogući da dođu u kontakt upravo sa ličnom realnošću, koja jedina može biti živa, dakle integrisana i koja ispoljava sebe kroz jezik selfa. Ovde se nameće da je kapacitet za ljubav koji je vrlo slabo izražen kod težih dijagnostičkih kategorija (psihoza, graničnih organizacija ličnosti) direktno vezan za kapacitet za igranje, to jest kapacitet simboličke funkcije.Ovo postaje jasno ako prihvatimo razumljivu pretpostavku da ljubav isključivo podrazumeva ljubav prema Drugom, dakle prema stvarnom drugom.Kod težih dijagnostičkih kategorija self nije dovoljno integrisan, a analogno nije uspostavljana konstantnost objekta koja predstavlja preduslov za formiranje simbola.Granice nisu definisane, pri čemu je odnos jedino moguć preko granica.Tako drugi nikad nije Drugi, već “klupko projekcija”. Ovde nedostaje spontanost Pravog Selfa- da podsetim onog Selfa koji jedini ume da se igra, jedini može da bude kreativan i jedini koji je istinski sposoban za komunikaciju.Delatan je Lažni Self koji živi svoj život tako što reaguje, adaptira se, čak se često kao kod nekih poremećaja ličnosti suviše dobro adaptira.Ovde nema ljubavi jer osoba nikad ne dođe do slobode(spontanosti) za ljubav.Ova sloboda je moguća samo ako je uspostavljeno treće područje- područje igranja. Ovakav manjak kapaciteta za igranje je prisutan i kod psihosomatičara koji po definiciji pripadaju graničnoj organizaciji ličnosti.Psihosomatičari koji imaju jak problem prepoznavanja i ispoljavanja emocija, istovremeno pokazuju i slab kapacitet za imaginaciju to jest deficit simboličke funkcije.Na drugoj strani autističari i neke druge teže dijagnostičke kategorije ispoljavaju zaravljen i neadekvatan afekt,što je istovremeno praćeno nekim izuzetnim sposobnostima, na primer autistični pacijenti pokazuju izuzetne vizuospacijalne sposobnosti- likovna, matematička, muzička.Ove sposobnosti su zapravo tehničke sposobnosti koje samo potvrđuj unedostatak imaginacije i kreativnosti, dakle u osnovi problem igranja ili problem asocijativnog govora koji ove osobe imaju.Takođe sve navedene dijagnostičke kategorije kao upadljiv simptom pokazuju nesposobnost tugovanja za izgubljenim objektom, što je svakako jedan od elementa u kapacitetu za ljubav.Kod većine postoji čak i problem da se bude depresivan.U najboljem slučaju čak i kad mogu tugovati, biti depresivni, pokazivati osećanje krivice zbog svoje agresije prema objektu ili još bolje osećanje brige za objekt, pri čemu sve ovo svakako predstavlja razvojno postignuće, to još ipak ne znači da mogu voleti.

Relacioni psihoanalitičar Mihael Ajgen, baveći se implikacijama Vinikotovog koncepta upotrebe objekta kaže:

“Briga zasnovana na krivici je zaglibljena u fantazijama vladanja i kontrole, pri čemu i ljubav funkcioniše na način kontrole, makar kao odbrana od mržnje. Potreba da se bude dobar da bi se kompezovalo zlo se vrlo razlikuje od slobode za ljubav radi ljubavi same…Nema prave drugosti kad je dete zabrinuto za majku čime želi da poništi svoju destruktivnost …”

Očito prava drugost se uspostavlja tek sa upotrebom objekta i tu susrećemo neizbežni paradoks- naime upotreba objekta i s tim u vezi prihvatanje Drugog je zasnovana na kapacitetu za igranje koji zavisi od dobre selfobjekt funkcije majke, dakle takve funkcije u kojoj dete zapravo nije ni svesno majčine drugosti.

Jedan drugi istaknuti relacioni psihoanalitičar Džesika Bendžamin prateći ovu liniju bavi se problemom kako odvojeni subjekti mogu priznati jedan drugog kao ekvivalentne centre iskustva.Problem priznavanja ona definiše kao problem narcizma.Ovaj problem ona vezuje za neodređenost koja prati termin objekt koji predstavlja ključni pojam psihoanalize.Naime psihoanalitičari različitih teorijskih orijentacija, vrlo često ne prave jasnu razliku između realnog drugog i njegove mentalne reprezentacije.Ovo počinje sa, za psihologiju revolucionarnim Frojdovim stavom da pojedinac formira svoje odnose sa drugima i svetom, tako što katektira libidom mentalne reprezentacije drugih i uopšte sveta.Decenijama potom, fokus istraživanja psihoanalize je bio na intrapsihičkoj sferi, pri čemu se često kod upotrebe termina objekt nije pravila i još uvek se ne pravi jasna razlika između stvarnog drugog i njegove mentalne reprezentacije.Preokret kreće sa uvođenjem u psihoanalizu termina inter subjektivnosti.Intersubjektivnost je “polje ukrštanja između dve subjektivnosti, među igra između dva različita subjektivna sveta” ...Intersubjektivna teorija postulira da se drugi mora priznati kao drugi subjekt kako bi self punije doživeo svoju subjektivnost u prisustvu drugog.I ovo predstavlja paradoks koji čini se kao da ponavlja jedan mnogo stariji paradoks koji glasi- daj sebe, da bi dobio sebe.Svaka osoba se tokom celog svog života suočava sa osnovnom tenzijom između fantazije i realnosti, to jest između negiranja i potvrđivanja drugog, između omnipotencije i priznavanja realnosti, što i jeste zapravo problem narcizma.U trećoj godini života se ova tenzija počinje ispoljavati u simboličkoj igri.

Dž. Bendžamin proširuje već postojeći koncept intersubjektivnosti smatrajući da je intersubjektivnost razvojno postignuće koje podrazumeva postupno i nepotpuno stečen kapacitet za uzajamno priznavanje.Po njoj potreba za priznavanjem podrazumeva bazični paradoks, naime u trenutku realizovanja sopstvene nezavisne volje mi zavisimo od drugog koji ovo treba da prizna.Bitno za uspostavljanje intersubjektivnosti je uspostavljanje uzajamnog razumevanja sa istovremenim uspostavljanjem prostora između dva subjekta.Ako nema tog prostora onda je subjekt asimiluje objekt.Ovaj prostor je zapravo prostor igranja.On omogućava da se paradoks toleriše- u ovom prostoru subjekt može da ignoriše drugost, a može i da ga prizna.U ovom prostoru se odvija neprekidna međuigra destrukcije i priznavanja, što predstavlja dijalektiku fantazije i realnosti.
Koncept priznavanja možda deluje relativno jednostavan i samorazumljiv, ali setimo se Vinikota koji upozorava da je put ka nečemu što Dž. Bendžamin naziva priznavanje, predstavlja najteži momenat u psihičkom razvoju osobe.Problem odsustva priznavanja Drugog kao ekvivalentnog centra iskustva doprinosi disbalansu između intra psihičkog i intrasubjektivnog.Umesto sveta uzajamnog razumevanja osoba je zatočena u svetu komplementarnih odnosa moći.Ovo, pri tom predstavlja bolnu realnost današnjice koja je opterećena procesima uniformisanja, redukcionizma, simplifikacije, a što se dalje manifestuje kroz birokratizaciju, površnost, otuđenost, kontrolu, genocid…

U presokratovskoj Grčkoj ljubav je opisana kao proces topljenja, likvidizacije, a mržnja ishodi iz očvršćivanja, smrzavanja.Ova interesantna metafora podseća na dihotomiju fluidni asocijativni jezik naspram okamenjenog socijalnog jezika.Asocijativni jezik ishodi iz polja igranja koje je za razliku od uniformnosti i stereotipnosti spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, predstavlja prostor bogat, složen i nepredvidljiv.Jedino u ovom prostoru ljubav je moguća, pa je moguće reći da je prostor igranja ili treći prostor zapravo prostor ljubavi, a asocijativni jezik selfa-jezik ljubavi, jezik složen, fluidan, ćudljiv, često nerazumljiv.Jezik koji se kroz područje igranja vezuje za slobodu i ličnost, a to je društvo u kome se ljubav jako dobro oseća.Neprijatelj ljubavi je uniformisanje, perverzno brisanje razlika, simplifikacija, nivelisanje tipa melting pot, a sve su ovo karakteristike bolesnog narcizma današnjice. Dostojevski će kroz čoveka podzemlja reći da 2x2=4 nije više život, već početak smrti.Ukidanje složenosti i razlika, ukida Drugog.Ukidanjem Drugog, ukidamo odnos, samim tim i ljubav i paradoksalno ukidamo sami sebe.Francuski mislilac Jan Bodrijar, koji je mnogo govorio o aktuelnom trendu uništenja drugosti, uz komentar da drugost pripada ravnin euporedivnih stvari kaže:

Najgore je to izmirenje svih antagonističkih formi u znaku konsenzusa i društvene interakcije.Ne treba ništa izmirivati.Treba ostaviti jasnima i vidljivima drugosti formi, nesaglasnost pojmova, treba održavati u životu forme nesvodivog.

Prevođenjem na vinikotijanski diskurs- treba živeti u trećem području-području igranja- u prostoru paradoksalne međuigre narcizma i ljubavi.

Igra i razvoj deteta (i veza sa konceptom afektivnog vezivanja) prvi deo
Predavanje održano u Zadužbini Ilije Kolarca Beograd 2009

Dr Stevan Bobić

Čovek je homo ludens što znači da je igra nešto što ga suštinski određuje, suštinski čini čovekom. Igra se smatra bitnim izvorom svake umetnosti, koja baš kao i kult, mit i religija imaju duboke korene u fenomenu igre. Na osnovu svega ovoga bi se moglo pretpostaviti da se sposobnost za igru javlja kod čoveka vrlo rano u životu.

Protokonverzacija
I zaista, već u prvim nedeljama po rođenju, novorođenče ulazi sa majkom u konverzacionu igru ili kako to Treverten naziva protokonverzaciju. Konverzaciona igra može početi od rođena, a sa šest do osam nedelja starosti je već potpuno razvijena. Ovu igru inicira majka. Ona se obraća tek rođenom detetu, držeći ga u rukama i govori mu kao da je ono može razumeti. Ovo se dešava u mirnim fazama kada dete nije gladno, mokro ili pospano i kad ga ništa ne boli. Dete u nekom trenutku na majčine reči odgovori ispuštanjem nekog neartikulisanog zvuka, našta majka pokazujući veliko zadovoljstvo odgovara kao da je dete izgovorilo nešto smisleno. Dete na ovo odgovara još većim zadovoljstvom uzvraćajući majci novim neartikulsanim zvucima ili gestovima i tako se na zajedničko zadovoljstvo vremenom uspostavlja ’dijalog’. Ovde treba naglasiti da ovakva interaktivna igra predstavlja bazu za usvajanje jezika. Smatra se da je ova protokonverzacija majke i malog deteta vrsta igre, ali i obratno da je svaka igra jedna mala protokonverzacija. Ovo nas naravno upućuje na tesnu vezu koja stoji između jezika i igranja i sledstveno jezika tj igranja i razvoja deteta. Vremenom igra postaje recipročna, to jest dete od pasivnog partnera u dijalogu postaje sve aktivniji član dijade. Recipročnost je centralni momenat u konverzacionoj igri, kao i princip preuzimanja, naime majka uvodu novu proceduru, a dete tu proceduru postepeno preuzima, bivajući sve aktivnije. Ono što je takođe osnovno u ovoj igri je pored spontanosti koja ishodi iz emocionalog poklapanja ili emocioalne usklađenosti majke i deteta i osećanja sigurnosti, dobrobiti i radosti koju ova usklađenost donosi, to je momenat koga možemo nazvati kao da ili kobajagi momenat. Naime dete i majka komuniciraju kao da se razumeju, kao da su ravnopravni partneri. Treba dodati da se na jednoj ravni dete i majka zaista i razumeju, ali intuitivno, što je posledica njihove emocionalne usklađenosti. Majčine reči upućene detetu nisu slučajne. One se poklapaju sa stanjem deteta. Njen glas ponavlja vokalizaciju deteta. Majčino lice pokazuje ono što dete doživljava, u njenom licu dete prepoznaje svoje stanje selfa. Vremenom ogledanje u majčinom licu dovodi kod deteta do postepenog uspostavljanja reprezentacije selfa.

Holding, vezivanje, mentalizacija
Emocionalna usklađenost majke i deteta bi se mogla nazvati ogledanjem u vinikotijanskom smislu. Po Vinikotu beba kad pogleda majku, vidi sebe u njenom licu. To jest ovo se dešava ako je majka kako Vinikot formuliše, dovoljno dobra. Beba tako preko rane interakcije sa dovoljno dobrom majkom dolazi u kontakt sa sobom, to jest rana interakcija sa majkom inicira razvoj selfa deteta. Vinikotijanskim rečnikom, dovoljno dobra majka se skoro stoprocentno prilagođava svom tek rođenom, detetu (ovo Vinikot naziva primarnom majčinom preokupacijom) osećajući detetove potrebe sa visokim stepenom empatičnosti i zadovoljavajući ove potrebe. Vinikot bi rekao da majka izlazi u susret deteteovim spontanim gestovima pri tom dajući ovim gestovima značenje, smisao. Ovo bi bila jedna od definicija holdinga. Dobar majčin holding je neophodan uslov za igru. Loš holding snižava detetov kapacitet za igru. Rana interakcija majke i deteta doprinosi uspostavljanju prelaznog prostora između deteta i majke koji predstavlja najavu kapaciteta deteta za formiranje simbola i prethodnicu simboličke igre. Simbolička igra i njena prethodnica konverzaciona igra, odvijaju se na preklapanju dve zone igranja- detetove i majčine. Preklapanje dve zone igranja prerasta u prelazni prostor između deteta i majke, a kasnije deteta i sveta tj realnosti. Ovaj prostor se zove još i prostor igre, a kod odraslih kulturalni prostor.
Ovde se srećemo sa mogućom vezom između igre i afektivnog vezivanja. I igra i afektivno vezivanje ishode iz rane interakcije deteta i majke, i jedno drugo uslovljavaju. Tako, sigurno afektivno vezivanje omogućava detetu da, uz majku kao bazu sigurnosti, počne da istražuje okruženje, a potom kada to okruženje detetu postane dovoljno poznato, igra se spontano javlja i smenjuje istraživanje. Nesigurno vezana deca su suviše usemerena na uspostavljanje vezanosti za majku, suviše okrenuta okruženju i signalima koji dolaze iz njega da je mogućnost za istraživanje i igru prilično kompromitovanja. Na drugoj strani, mogućnost deteta da se igra, posebno koja da se igra sa majkom pojačavaju afektivno vezivanje za nju, to jest čine ovo vezivanje kvalitetnijim tj sigurnijim. Osećanje sigurnosti olakšavaju detetu i vezivanje i igru.

Vezi vezivanja i igre možemo prići i preko neophodnog preduslova za ranu interakciju, za igru, i ne samo igru, sa svojim detetom. U pitanju je majčina senzitivnost. Ovu senzitivnost su mnogi psihoanalitički autori i teoretičari afektivnog vezivanja opisivali na različite, ali srodne načine, kao pomenuti holding, empatična tj self- objekt funkcija majke, kontejniranje tj primanje sirovih dečijih doživljaja i vraćanje detetu ovih doživljaja u metabolisanom, podnošljivom obliku... Tako Fonađi koji svojim radom pokušava da spoji psihoanalizu sa teorijom afektivnog vezivanja, smatra da je u ranoj interakciji, za dobro vezivanje deteta, presudna majčina sposobnost za mentalizaciju. Mentalizacija je posebna vrsta simboličke funkcije koja se razvija između druge i šeste godine života (dakle u vreme dominacije simboličke igre). Ona podrazumeva sposobnost da se misli o svojim i tuđim osećanjima i doživljajima, tj sposobnost pripisivanja mentalnog stanja sebi i drugima i pripisivanja intencionalnosti sebi i drugima. Ovu sposobnost ljudskog bića nazivaju i teorijom uma. Mentalizacija je pojam koji se često koristi u teoriji afektivnog vezivanja, i smatra se osnovnim uslovom za uspostavljanje sigurne afektivne vezanosti deteta za majku. Naime, kao što se vidi na primeru protokonverzacije, majka odgovara na dečije gestove to jest ispoljavanja detetovog aktuelnog stanja, kao da imaju smisao, prevodeći ih u reči, i tako zapravo dajući im smisao. Postepeno dete u susretu sa majkom koja nalazi smisao u njegovim postupcima počinje i sam da nalazi taj smisao, to jest počinje i samo da razvija kapacitet za mentalizaciju. Sličnu funkciju majke, na drugoj strani, Vinikot naziva holdingom. Možda bi se ovde mogao zatvoriti krug konstatacijom da pojam holdinga stoji u tesnoj vezi sa Bionovim pojmom kontejniranja, koji Fonađi vezuje za pojam mentalizacije. Holding je u odnosu na ova dva pojma širi, a li jedan njegov aspekt a to je ogledanje u licu majke analogan je pojmu mentalizacije tj kontejniranja. Tako psihoanalitičar vinikotijanske orijentacije Patrik Kejsment smatra da su holding i kontejniranje dve strane istog novčića. I zaista se može i ovako formulisati da dobar holding svakako predstavlja preduslov sigurnog afektivnog vezivanja. Ovakav holding stvara prelazni prostor između deteta i majke, koji se naziva i prostorom igre deteta, a kasnije i kulturalnim prostorom odraslog čoveka. U ovom prelaznom prostoru nema separacije, naime ovaj prostor je zona razdvajanja i spajanja deteta i majke. Dakle sa uspostavljanjem prelaznog prostora popušta imperativ deteta da mora po svaku cenu da uspostavi afektivnu vezu sa majkom. Samo postojanje prelaznog prostora, a sa njim i kapaciteta za igru mogao bi biti indikator stabilne afektivne vezanosti.

Simbolička igra
Simbolička igra se još zove i reprezentaciona igra, igra fikcije, igra fantazije, kobajagi igra, a kasniji oblici su dramska igra ili sociodramska igra. Jednostavni oblici simboličke igre su npr devojčica koja hrani lutku ili dečak koji seda u kartonsku kutiju spreman da poleti u svemir. Kasnije složenije forme ove igre koje podrazumevaju učestvovanje više dece su npr igre porodice ili druge još složenije dramske igre u kojima deca variraju bezbroj mogućnosti jedna teme.
U prelaznom prostoru između majke i deteta koji počinje sa konverzacionom igrom, postepeno dolazi do pojavljivanja njenog organskog nastavka, simboličke igre. U simboličkoj igri koja kreće sa dve godine starosti dolazi do punog izražaja sposobnost deteta da reprezentuje self i realnost, to jest da stvara simbole, dakle upravo ono što je ranije majka radila u konverzacionoj igri kad je prevodila detetov nerazumljiv gest, stanje, doživljaj na razumljivu reč. Pri tom, vremenom dolazi do postepenog pomeranja fokusa dečijeg interesovanja sa majke na okruženje to jest, dolazi do pomeranja sa igre sa majkom na igru sa objektima, a potom i na simboličku igru. Pojava prelaznog objekta početkom druge godine života nekad i ranije, u vidu mede, lutke ćebenceta... podrazumeva pre svega uspostavljanje afektivne veze sa njim. Dakle na neki način se afektivna vezanost deteta delom pomera na prelazne objekte, a kasnije rekao bih i na prelazne fenomene tj kuluturalni prostor u celini. U svakom slučaju igra sa majkom ispostavlja se kao osnov za kasnije forme igre. Simbolička igra je isprepletena sa razvojem asocijacionog jezika, a ovaj razvoj doprinosi dalje neslućenom razvoju složenosti simboličke igre sve do nivoa tzv složene sociodramske igre predškolskog deteta. Asocijacioni jezik je jednostavno rečeno čavrljanje deteta zanetog igrom. To je duboko personalni jezik. Preko njega self postepeno dolazi u postojanje. Postepeno sa internalizacijom asocijacionog jezika dolazi i do internalizacije same igre i tako prostor za igru, u kome su za dete do pete godine života stvari izmešane sa mislima, postaje unutrašnji prostor odrasle osobe. Tako uvođenjem govora, igra, na jednoj ravni, postaje intrapsihička, dakle nezavisna od samih predmeta. Simboličku igru dete isprva igra samo, da bi vremenom, postepeno prešlo na intezivne grupne interakcije u kojima svako dete zauzima ulogu koja je komplemetarna ulogama druge dece. Ovakvu grupnu kobojagi igru u literaturi nazivaju i dramskom ili sociodramskom igrom i smatra se da ona zauzima dve trećine svih igara u predškolskom uzrastu.

Ovde dolazimo do ključne postavke ovog predavanja i uopšte razmišljanja o značaju igre. Ona glasi da je funkcija simboličke igre da reprezentuje i tako dovede u postojanje self (Meares). Drugim rečima simbolička igra je način izražavanja personalne realnosti. Te da je razvoj selfa sa svojim kulturalnim potencijalima tj kapacitetom za kulturno iskustvo, suštinski razvoj čoveka. Uz ovo treba istaći da kao pravu igru u svojoj biti treba smatrati samo simboličku igru i da mnoge aktivnosti koje se masovno stavljaju po rubrikom igra, zapravo nisu to uopšte. Ovo je vrlo bitno određenje ako želimo shvatimo duh igre i ako želimo igru da povežemo sa razvojem deteta dakle sa razvojem čoveka.

Igra i razvoj deteta (i veza sa konceptom afektivnog vezivanja) drugi deo
Predavanje održano u Zadužbini Ilije Kolarca Beograd 2009

Dr Stevan Bobić

Simbolička igra i razvoj- uvod
Naravno može se reći i da su i ostale igre, aktivnosti koje manje više dovode do razvoja deteta, tu mislim na fizički, intelektualni, emocionalni i socijalni razvoj. Tako su brojni primeri koji govore o značaju igre sa objektima za intelektualni razvoj. Tako da na primer igra sa fluidnim, nestrukturisanim igračkama kao sa glinom ili bojama doprinosi tzv perceptivnoj izvedbi (crtanje, ređanje kocki,, slaganje slagalica, levo- desno orijentacija). Dalje, igranje sa strukturisanim igračkama kao što su kocke, slagalice doprinosi dečijem verbalnom, perceptivnom, kvantitativnom i memorijskom razvoju. Igranje sa mikrosimboličkim igračkama kao što su lutke, automobili, kamioni poboljšavaju pamćenje. Igranje sa makrosimboličkim igračkama kao što su kostimi i rekviziti za dramsku igru utiče na razvoj pamćenja, perceptivnu izvedbu i kvantitaivne veštine. Razne igre mogu dovesti do razvoja brojnih kognitivnih sposobnosti kao što su merenje, ekvivalentnost, ravnoteža, prostorni koncepti, konzervacija, decentracija, reverzibilnost, logička klasifikacija. Treba dodati da ove sposobnosti još izrazitije razvija simbolička igra. Ovim nabrajanjem, čini mi se javlja se opasnost da se propusti suština igre i njen veliki značaj koji ona ima za razvoj deteta. Imam utisak da se mnogi autori koji proučavaju igru deteta suviše često bave faktorima parcijalnog razvoja, dakle izdvojeno inteletktualnog, emocionalnog ili socijalnog razvoja. Međutim razvoj se jedino može posmatrati integralno, zapravo jedino sveobuhvatan razvoj je pravi razvoj. Iako razvoj npr. kognitivnih funkcija može značiti i podršku u razvoju u socijalnoj ili emocionalnoj sferi, to ne mora uvek biti slučaj, u stvari čest je, čini mi se, slučaj da izrazit parcijalni razvoj ide na račun celine tako da je na primer preteran intelektualan razvoj obično skopčan sa problemima u emocionalnoj ili socijalnoj sferi i slično. Dalje, izolovani intelektualni i socijalni razvoj je u određenim slučajevima moguće nazvati pseudorazvojem zbog preterenog naglaska na adaptaciji pojedinca na sredinu, a na račun sopstvene ličnosti. Na drugoj strani simbolička igra nas uvodi u priču o integralnom, obuhvatnom razvoju. Naime simbolička igra, kao posebno ispoljavanje simboličke funkcije dovodi do razvoja unutrašnje, personalne realnosti, kao sistema mentalnih reprezentacija i ovaj razvoj svakako treba shvatiti kao samu osnovu kognitivnog, emocionalnog i socijalnog razvoja. Dakle kad kažemo igra mislimo na simboličku igru, a kad kažemo razvoj treba tu misliti na razvoj selfa. Ovo nas upućuje na problem klasifikacije igre.

Klasifikacija
Stav prema dečijoj igri se menjao kroz epohe, a čini se da je tek poslednjih pedesetak godina došlo do suštinske promene u odnosu prema njoj. Brojna istraživanja na ovom polju su dovela do jedinstvenog zaključka da spontana, od cilja slobodna dečija igra (a ovo može biti samo simbolička igra) pomaže dečiji intelektualni, emocionalni i socijalni razvoj. Na drugoj strani treba reći da je odnos roditelja i vaspitača i nastavnika prema igri i dalje vrlo često opterećen pogrešnim stavovima po kome je na primer igra samo predah od obaveza, deo dokolice. Pri tom su njihovi zahtevi detetu često usmereni na ciljeve brzog odrastanja, adpatacije po svaku cenu na zakone odraslih, osposobljavanje za kompeticiju i uspeh... Time se naravno prava suština igre potpuno zanemaruje i kompromituje se razvoj deteta. Možda bi se moglo reći da se u igrama van simboličke igre suština igre pervertira.

Ovo nas dovodi do potrebe da odgovorimo na pitanje šta je to igra, koje su njene osobine, njene funkcije i korist nje. Prava, adekvatna klasifikacija igre i igranja ne postoji. Najpoznatija je Pijažeova u koju spadaju igre vežbanja, simbolička igra i igre sa pravilima. On kasnije ovim trima dodaje i četvrtu, konstrukcionu igru. Tipovi igara se menjaju sa razvojem. Tako u prve dve godine života postoje senzorimotorna igra ili igra vežbanja, zatim igra a objektima i na kraju ovog perioda pojavljuje se simbolička igra ili reprezentaciona igra ili kao da tj. kobajagi igra, koja dominira između druge i sedme godine života. Senzorimotorna igra počinje relativno rano tako što dete slučajno otkrije neku aktivnost koju potom počinje neprekidno da ponavlja iz čistog zadvoljstva. Postepeno sa daljim razvojem, početkom četvrtog meseca, dete prenosi fokus svog interesovanja sa svoga tela na svet oko sebe, počinje da manipuliše objektima, zapravo da se igra sa njima pri čemu, za razliku od prethodne igre, sada pokazuju zainteresovanost za rezultate te manipulacije. Na kraju, krajem druge godine pojavljuje se simbolička igra koja traje do poslaska u školu. U školskom dobu simbolička igra se povlači, ali ne potpuno i umesto nje na scenu stupaju igre sa pravilima, organizovani sporotovi. Neki autori ovde ubrajaju i kolekcionarstvo koje je tako karakteristično za školsko dete i rituali igranja, zatim igre fizičkih veština, igre na sreću i igre strategije, kao što su igre na tabli- šah, monopoil, riziko, igre sa kartama, kompjuterske igre... Mnogi autori igre školskog doba ne smatraju igrom u pravom smislu te reči. Ovo možda još više važi sa tzv igre u adolescenciji koje se više mogu vezati za termin dokolica negi za termin igranja.

Definicija
Problem klasifikacije nas vraća na problem definicije igre. Iako je tema igre poslednjih decenija vrlo istraživana, adekvatne i obuhvatne defincije igre još nema. Vrlo često se igra vezuje za rad, istraživanje i učenje čime se čitav problem samo komplikuje. Ipak postoji pet osnovnih karakteristika igranja koje su opšte prihvaćene. Prvo, igra je intrizično motivisana to jest svrha je samoj sebi. Dakle igra nema nikakav spoljašnji cilj. Drugo, igra je slobodno izabrana od strane deteta, što znači bilo kakav pritisak sa strane da se dete uvede u neku aktivnost ukida toj aktivnosti oznaku igra. Treće, igra mora biti aktivnost koja donosi detetu isključivo zadovoljstvo. Četvrto, igra nije bukvalna, tj doslovna jer uvek podrazumeva jedan kao da ili kobojagi element, zapravo jedno iskrivljenje realnosti koje stoji u interesu igre i igrača. I peto, u igri, igrač nije pasivan nego je aktivno angažovan. Odavde se već na prvi pogled vidi da igre vežbanja kao ni igre sa pravilima i organizovani sportovi ne ispunjavaju ni deo navedenih kriterijuma da bi se mogli nazvati igrom u pravom smislu te reči. Tako igre sa pravilima imaju spoljašnji cilj, a organizovani sportovi, pored ovog, umesto čiste radosti donose učesnicima često sasvim suprotna osećanja. Navedene kriterijume ispunjava samo simbolička igra.

Kognitivni, biološki preduslovi simboličke igre
Simbolička igra koliko doprinosi razvoju deteta toliko i obratno predstavlja refleksiju razvoja deteta, posebno kognitivnog razvoja tj uspostavljanja tzv reprezentacione inteligencije. Po Bergenovoj evidentan je paralelni razvoj simboličke igre, jezika i mentalne reprezentacije u drugoj godini života, pa mnogi autori podrazumevaju postojanje jake veze između njih. Po njoj, istraživači još nisu dali odgovor na pitanje da li su simbolička igra, jezik i kognicija deo integrisanog sistema u recipročnom razvoju ili simbolička igra deteta ima kauzalno dejstvo na razvoj kognitivne i jezičke kompetentnosti. Neki radovi upućuju na to da simbolička igra, baš kao i prethodna konverzaciona igra iz koje se postepeno razvija, ima biološku bazu, da naše filogenetsko nasleđe uključuje genetski kodiranu sklonost ka igranjuMoguća potvrda za biološki osnov igre nalazi se u igrama životinja, posebno primata . U celini, treba reći da se igra smatra normalnom aktivnošću za sisare. Kod životinja igra naravno nema tu složenost kakva se nalazi kod čoveka, a što je povezano sa razvojem jezika sa kojim je igra prožeta. Na drugoj strani, argument za biološku osnovu igre leži i u činjenici da je simbolička igra univerzalna to jest da je slična u svim kulturama, što sugeriše da je igra suštinski aspekt ljudskog razvoja.

Afektivni preduslovi simboličke igre
Afektivni preduslovi za pojavu i razvoj simboličke igre mogli bi se dovesti u vezu sa sigurnim vezivanjem deteta za majku. Već opisani preduslovi za razvoj konverzacione igre na početku života, važe i za simboličku igru. Ovo su preduslovi i za sigurno afektivno vezivanje. Naime, jedan od razloga koji pospešuje detetovo vezivane za majku je upravo afektivna usklađenost prisutna u igri majke sa detetom i dobro osećanje koje ona nosi sobom. Mislim tu na osećanje sigurnosti, radosti i dobrobiti. Sigurno vezano dete je dete koje ispoljava razvijen kapacitet za razvoj simbola i spremnost ulazak u simboličku igru, to jest dete koje ima uravnotežen hod u svim aspektima mentalnog razvoja. Potvrdu za ovo možemo naći u proučavanju psihopatologije dece. Brojna istraživanja potvrđuju vezu nesigurne sfektivne vezanosti i kasnijeg razvoja psihopatologije. Pri tom brojni psihopatološki entiteti pokazuju manje ili više manjak u razvoju simboličke funkcije, dakle i kapaciteta za simboličku igru. Takođe psihopatološki entiteti nose sobom veliku količinu negativnih afekata koji po definiciji prekidaju igru i smanjuju kapacitet za igranje Roditelji sigurno vezanog deteta su opisani u literaturi, a zajednički imenitelj tog opisa je njihova velika empatičnost koja stoji u osnovi njihove dobre self objekt funkcije. Uz ovo treba dodati da takvi roditelji imaju dobro razvijen simbolički kapacitet, s tim u vezi i dobro razvijenu sposobnost za mentalizaciju. Roditelj deteta koje ima razvijen kapacitet za igru je siguran u sebe, pouzdan, dostupan detetu, senzitivan, zainteresovan za dete, uživa u vremenu koje provodi sa njim, sklon je igranju sa detetom... Pored ovakvog roditelja dete lako uspostavlja prelazni prostor kao prethodnicu prostora za igranje i dalje kao prethodnicu unutrašnjeg prostora lične realnosti tj selfa. Ovakav teren predstavlja stabilan osnov za dobar razvoj deteta.
Na drugoj strani kod nesigurne vezanosti deteta imamo roditelja čija je fukcija holdinga tj mentalizacije snižena. Najčešće je to slučaj intruzivnog, dakle krajnje neempatičnog (anksioznog ili agresivnog) roditelja koji nema samopouzdanje u svoje dobro roditeljstvo i ne uživa u roditeljstvu, koji se odnosi prema detetu mehanički, koji ne oseća dete, ne prati njegove spontane gestove, već mu nameće svoje impulse, zamisli, terajući ga tako na povinovanje tj prihvatanje tuđeg modela. Ovakvo dete održava neprekidnu pozornost na spoljašnji svet, neprekidno živi na površini osluškujući i prilagođavajući se spoljnim stimulusima. Ovde je simbolički kapacitet slab, simbolička igra nedovoljno razvijena, a self fragmentisan. Ovakvi roditelji se ne igraju spontano sa detetom, već obično nameću detetu seterotipne igre u kojima je dete u pasivnoj poziciji ili se igra sastoji u dugotrajnom, pukom zadirkivanju deteta. Ovo je u skladu sa obzervacijom da je igra deteta slobodnija što se dete sigurnije oseća i daje stres sa sledstvenom anksioznošću glavni neprijatelj igre, baš kao što je to glavni neprijatelj i afektivnog vezivanja.
Iz ovog je jasno da je kvalitet dečijeg vezivanja za roditelja u recipročnom odnosu sa kvalitetom njegove igre. Igra sa roditeljem je možda najsnažniji faktor koji vezuje dete za roditelja. Drugim rečima, kvalitet vezivanja deteta zavisi od spremnosti roditelja da se igra sa detetom i njegove sposobnosti za igru. Tamo gde se roditelj rado igra sa detetom dolazi do uspostavljanja sigurne afektivne vezanosti. Pri tom za ovo vezivanje nije presudna sama igra koliko afektivna usklađenost roditelja i deteta, koja stoji u osnovi igre i dobro osećanje koje iz afektivne usklađenosti proizilazi.
Istraživanja pokazuju da sigurno vezana deca mnogo više vremena, pet puta više, provode u različitim oblicima simboličke igre od nesigurno vezane dece, pri čemu je izrazita razlika i u dužini same igre i njenom kvalitetu. Naime sigurno vezana deca igraju složenije i stabilnije igre, pri čemu se u tim igrama ne pojavljuju nesvesni konflikiti, a i ako se pojave, sigurno vezana deca mnogo bolje podnose ove konflikte, dok kod nesigurno vezane dece, inteziviranje konflikta tokom igre najčešće prekida igru. Nesigurno vezana deca često bivaju suviše stimulisana tokom igre što može dovesti do nagonskog pražnjena u samoj igri, čime igra prestaje biti igra ili se naprosto prekida. Na kraju treba pomenuti i preporuke raznih istraživanja govore da osoba koja nadgleda igranje dece u vrtiću treba da bude stalna figura jer to razvija jaču vezanost kod dece, a time i bolji kvalitet same igre.

Igra i razvoj deteta (i veza sa konceptom afektivnog vezivanja) treći deo
Predavanje održano u Zadužbini Ilije Kolarca Beograd 2009

Dr Stevan Bobić

Funkcije simboličke igre
Zašto dete upražnjava simboličku, a kasnije i sociodramsku igru? Postoje razne funkcije dramatske igre kao što su na primer imitiranje odraslih i sveta uopšte, intenzifikacija realnih uloga u životu, odražavanje odnosa u porodici, odražavanje životnih iskustava, ispoljavanje aktualnih potreba, odušak za zabranjenje impulse tj razrešavanje nesvesnih koflikata, omogućavanje okretanje uloga...
Naime, krajem druge godine života, pošto dođe do početnog uspostavljanja konstantnosti objekta, javlja se simbolička funkcija to jest dolazi do ispoljavanja sposobnosti deteta za stvaranje simbola, putem čega na jednoj strani dolazi do reprezentovanja, formiranja selfa, to jest do ispoljavanja personalne realnosti, a na drugoj dete počinje da sebi reprezentuje spoljašnji svet, da reprezentuje realnost. Ovo repezentovanje realnosti kroz upotrebu simbola ispoljavaju se i u detetovoj upotrebi jezika, gde reči reprezentuju objekte i ljude. Tesno povezano sa ovim je i reprezentovanje selfa i realnosti kroz simboličku igru. Pri tom simbolička igra pored ovog reprezentovanja ima ključnu funkciju, a to je da pomiri tenzije koje postoje između ova dva tipa reprezentacija, to jest, u krajnoj liniji, da pomiri self sa svetom. S tim u vezi Pijaže smatra da simbolička igra stoji na polu asimilacije stvarnosti, a u interesu potreba Ja. Simbolička igra tako preobražava stvarnost. Neki autori smatraju da simbolička igra vrši iskrivljenje stvarnosti, dok kasnije forme igre doprinose dečojoj adaptaciji na realnost. Čini se da je ovo dosta površno gledanje na stvari, zapravo ovo je pogrešan način bavljenja paradoksom, na način da se paradoks jednostrano razreši. Ovde bi paradoks, koga ne treba razrešavati nego nositi, glasio da je asimilacija stvarnosti najbolji način adaptacije na nju.

Koristi od simboličke igre
Koristi od simboličke ili dramske igre su brojne i mogu se vezati za sfere afektivnog, kognitivnog i socijalnog razvoja. Po Mersu simbolička igra u svojoj osnovi ima asocijacionu mentalnu aktvnost koja ima integrativnu funkciju, povezujući različite motivacione sisteme, tako integrišući suprotne sfere ličnosti. Simbolička igra dece je srodna sanjanju odraslih, pri čemu samo sanjanje ima integrativnu funkciju, povezujući personalne adaptivne i asocijacione informacije. Integrativnu funkciju sanjanja dokazuju brojni ogledi u kome osobe sa depriviranim snom pokazuju podbacivanje na testovima kognitivnih sposobnosti. Predistorija ovog integrativnog kapaciteta sreće se u protokonverzaciji u kojoj rana igra pokazuje početak sekvenciranja informacija i time sređivanja iskustva. Ovo asocijativno sekvenciranje vrši funkciju povezivanja elemenata psihičkog života.
U afektivnoj sferi igra dovodi do razvoja samosvesti, samopouzdanja i samokontrole, kroz mogućnost da se preko fantazije kontroliše realnost. Na ovaj način se ublažavaju nesvesni konflikti i poništavaju neprijatna životna iskustva. Presudna je ovde sposobnost za mentalizaciju koja stoji u recipročnom odnosu sa simboličkom igrom. U igri sa ulogama, dete odigrava misli i osećanja drugih, to jest pokušava da razume mišljenje i verovanja drugih to jest da razume intenciju drugih, što znači da pokazuje sposobnost za mentalizaciju. Kako kaže Fonađi dete je u simboličkoj igri suočeno sa tim da razmišlja i prihvata postojanje mentalnih stanja drugih. Mentalizacija pri tom, poput kontejniranja, po njemu doprinosu regulaciji afekta, kontroli impulsa, samoposmatranju i doživljaju sopstvenih inicijativa.
Veliki je uticaj igre i na razvoj u kognitivnoj sferi. Pijaže koji simboličku igru smatra vrhuncem dečije igre, razvijajući svoj kognitivno razvojni pristup, konstatuje da igra olakšava intelektualni razvoj i da, s obzirom da u njoj preovlađuje asimilacija nad akomodacijom, vrši konsolidaciju novo naučenih ponašanja. Garvey tako smatra da je igra povezana sa kreativnošću, rešavanjem problema, učenjem jezika, razvojem socijalnih uloga i brojnim kognitivnim i socijlanim fenomenima. Brojni radovi potvrđuju da u kognitivnoj sferi ova igra, omogućujući detetu da stvara alternativne svetove, omogućava razvoj hipotetičke (subjunktivne) reprezentacije realnosti. Zapravo stimuluiše ’šta ako’ tip ramišljanja koji je u osnovi zrelog hipotetičkog zaključivanja i rešavanja problema. Takođe učestvovanje u dramskoj igri poboljšava pamćenje i razvoj kognitivne sposobnosti zauzimanja perspektive, a kasnije i razvoj apstraktnog mišljenja. Zatim, mnoge pomenute kognitivne sposobnosti se razvijaju kroz igru a posebno simboličku igru. Opisani su i odnosi igre i posebnih kognitivnih strategija kao što su regulacija selfa, narativno sećanje, divergentno rešavanje problema i razumevanja pravila što sve predstavlja razvoj kognitivnosti visokog nivoa. Divergento rešavanje problema, zajedno sa intelektualnom fleksibilnošću koju simbolička igra razvija, stoji u osnovi kreativnog mišljenja. Zapravo kapacitet za simboličku igru je prediktor kasnijeg razvoja kreativnosti. Postoje nedovoljno proverena istaživanja koja upućuju na uticaj simboličke igre na kasniju tzv akademsku, tj školsku kompetentnost deteta. Brojna istraživanja govore o postojanju direktne veze ove igre sa uspostavljanjem jezičke kompetentnosti deteta. Što nas dovodi dosocijalnog razvoja.
U socijalnoj sferi, ova igra, koja je i najviše socijalna, ima najviše uticaja na razvoj socijalne svesti kod dece. Osnova ovog razvoja stoji u tesnoj povezanosti igre i razvoja jezika (veza igre i jezika je samorazumljiva jer oba podrazumevaju rad sa simbolima), to jest igra i jezik imaju paralelan razvoj. Tako slab kapacitet za simboličku igru nosi sa sobom i slab jezički kapacitet i obratno. Suština uticaja igre na razvoj jezika stoji u tome da privatni jezik unutrašnjeg monologa, tzv jezik selfa koji je tesno povezan sa igrom pruža mogućnost detetu da slobodno eksperimentiše sa elementima govora što dalje omogućava nesputan razvoj jezičkog kapaciteta. Simbolička igra razvija kod deteta, kroz zauzimanje uloga i razumevanje tih uloga, razvija razumevanje drugih i razumevanje interakcija, omogućava učestvovanje u socijalnim aktivnostima, saradnju u grupi, uspostavljanje bliskih odnosa sa značajnim drugim... Upražnjavajući dramsku igru dete počinje da razume pravila koja stoje u njenoj osnovi uz suočenje da slična pravila postoje i generalno u socijalnim interakcijama.

Afektivno vezivanje
Iz svega rečenog ishodi da su simbolička igra i razvoj deteta nerazdvojivo povezani. Na drugoj strani brojni radovi, uz određene ograde, govore i o vezi sigurnog afektivnog vezivanja u detinjstvu i dobrog afektivnog, kognitivnog i socijalnog razvoja. Brojna istraživanja u okviru teorije afektivnog vezivanja bavila su se vezom afektivne vezanost u detinjstvu i kasnijeg psihološkog funkcionisanja u životu kao npr emocionalnim fukcionisanjem, kognitivnim funkcionisanjem, kvalitetima vršnjačkih odonosa, kvalitetom partnerskih odnosa... Manje više sva istraživanja su, uz određene ograde, potvrdila pretpostavku da postoji jasna korelacija između sigurne afektivne vezanosti u detinjstvu i kasnijeg dobrog afektivnog, kognitivnog i socijalnog funkcionisanja. Posebno je naglašena veza između sigurnog afektivnog vezivanja i razvoja jezičkih sposobnosti. Mejnova smatra da je sigurno afektivno vezivanje potrebno za razvoj simboličke funkcije, a ovo dalje vodi do punog razvoja simboličkih, kognitivnih kapaciteta. Fonađi takođe smatra da sigurnost u afektivnom vezivanju predstavlja dobar prediktor metakognitivnih sposobnosti u domenu pamćenja, razumevanja i komunikacije. Ovo sve, naravno, može da ukaže tesnu vezu koja postoji između igre i afektivne vezanosti. Možda se može reći da sigurna afektivna vezanost kroz osećanje sigurnosti koje nudi detetu, predstavlja preduslov za uspostavljanje igre i da se njen potencijalno blagotvoran uticaj na razvoj deteta upravo preko njenog uticaja na igru.

Zaključak
Naš zaključak je da razvoj selfa kao kreatora kulture predstavlja ultimativni razvoj deteta tj čoveka. Međutim mi živimo u vremenu krize kulture. Uprkos brojnim radovima koji govore o ogromnom značaju simboličke igre za razvoj čoveka, savremeni trend u podizanju dece najavljuje sumornu perspektivu. Roditelji, vaspitači, učitelji i ustanove u celini su fokusirani na izvedbu, kvantitet, rezultat, tako da se favorizuju igre i aktivnosti koje idu u tom pravcu. Često se tu radi o roditeljima koji su neempatični, nespontani, neveseli i neskloni igranju i nespremni da odgovore na potrebu deteta za odnosom. Ili se radi o institucijama ili njihovi predstavnicima, pri čemu je svaka institucija po definiciji neempatična. Simbolička igra na drugoj strani pre svega zahteva mnogo više vremena i uslova, tako da se ne uklapa u ovu površnu, instant ideologiju vaspitanja. A dete kome je uzeta simbolička igra je kao odrasli kome su uzeti snovi. Zapravo, uzeta im je duša. Ako je sposobnost za simboličku igru čovekovo distinktivno svojstvo, onda čovek bez igre ne može postati čovek.

Komentar o antosocijalnoj tendenciji iz knjige Dovoljno dobro roditeljstvo
Narodna knjiga Alfa (2006)

Dr Stevan Bobić

“Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji slušaju zakon, nego će se oni opravdati koji ga tvore."
Rimljanima poslanica svetog apostola Pavla
Tema antosocijalne tenfencije, delikvencije i antisocijalnog ponašanja u celinu predtavlja goruću temu modernog doba. Činjenice eskalacije nasilja u urbanim društvima, masovnog terorizma, kriminalizacije društva i ne manje značajna antisocijalnost generacija mladih ljudi, koji se ne mogu prilagoditi vladajućim kodeksima, predstavljaju nerešiv problem za one koji su preuzeli ulogu nosioca političkog i društvenog poretka. Antisocijalnost je masovna pojava. Tu se prisećamo Vinikota koji za antosocijalnu tendenciju kaže, da nije dijagnoza nego je pojava koja se javlja u različitim oblicima kod svih ljudi i u svim uzrastima. Problem antisocijalnosti je tesno povezan sa konceptom morala, sa sposobnošću razlikovanja dobrog od pogrešnog i u širem kontekstu sa temom religije i kulture to jest usvajanja kulturnog nasleđa. Naše doba očito pokazuje deformacije u svim ovim poljima.
Sama psihoanaliza je relativno rano počela da se bavi problemom antisocijalnosti, počev od komentara Frojda, preko radova Aleksandera do pionirskog rada na ovom polju Augusta Ajnhorna. Ona pravi revolucionarni pomak ukidajući vladajuću koncepciju “rođenog kriminalca”, uspostavljajući psihološku teoriju antisocijalnog ponašanja. Prva objašnjenja su imala oslonac u nagonskoj teoriji, sa akcentom na jako delovanje intrapsihičkog konflikta, na nesposobnost delikventa da toleriše frustraciju , sa snažnom potrebom za zadovoljenje nagonskih želja, koje su jače od potreba za zadovoljenjem koje dolazi iz sfere objektnih odnosa. Ključni problem delikvenata, po ovom objašnjenju, predstavlja nedostatak razvoja Ega u pravcu principa realnosti. Ego delikventa je pod dominacijom principa zadovoljstva. Iz ovako poremećenog razvoja Ega ishodni defektno formiranje Super Ega (defekt morala), dakle Super Ega koji ne poseduje očekivanu nezavisnost koja postoji u normalne individue. Dakle kad se govori o delikventima, sledeći logiku ovog objašnjenja, delovanje intrapsihičkog konflikta nije dovoljno, potrebno je dodatno stanje latentne delikventnosti (Ajnhorn), zapravo konstelacija karakternih crta zasnovanih na pomenutom defektu Ega i Super Ega. Ove karakterne crte jednog delikventa formiraju se, u ranom detinjstvu, pod uticajem sredine koja je nedosledna (previše gratifikuje i previše frustrira) u suzbijanju nagonskih pulzija. Sličan efekt imaju situacije zavođenja, scene svađa, otvoreno ispoljavanje seksualnosti roditelja u ranom detinjstvu budućeg delikventa. Ovo bi bio pojednostavljen opis psihoanalitičkog tumačenja antisocijalne tendencije kakvo je vadalo do pojave Vinikota. Vinikot oslanjajući se na značajan rad Bolbija koji sa Ajnhornom stavlja akcenat na uticaj deprivacije koji donosi spoljašnja sredina, može se reći, uvodi spoljašnju sredinu na velika vrata u psihoanalizu. Njegovo iskustvo sa antisocijalnom tendencijom povezano je sa godinama Drugog svetskog rata i radu sa decom koja su evakuisana iz Londona zbog nemačkog bombardovanja.
Dete se po njemu rađa sa urođenim potencijalom i poticajem za život, rast i razvoj. Razvoj bebe se kreće od faze apsolutne zavisnosti, preko faze relativne zavisnosti ka nezavisnosti. Ovaj razvoj, pri tom, nema veze sa teorijom nagona. Naime strukturisanje selfa je zasnovano na odnošenju (relatedness) majka- dete. Zasnovano je na majčinom, isprva skoro stoprocentnom zadovoljenju dečijih Ego potreba (dakle ne nagonskih želja), čime kod deteta održava iluziju omnipotentne kreacije i kontrole sveta. Postepeno i netraumatično, ova sredinska majka, kako je Vinikot naziva, sve manje uspeva da na isti način zadovolji ove potrebe svog deteta, tako da dete počinje da prepoznaje kvalitet iluzije, postepeno napuštajući svoju omnipotentnost, tako ulazeći u svet zajedničke realnosti. Paralelno sa ovim odnošenjem, teče odnos deteta sa objekt majkom, naime objektom nagonskih želja. Po Vinikotu nagonske pulzije nose u sebi destrukciju, primitivni ljubavni impuls ima destruktivni kvalitet. Destrukcija je, uči nas Vinikot, ubikvitarna. Ona je u korenu objektnih odnosa. Paradoksalno ona je preduslov za kreativno pronalaženje i upotrebu objekta. Postepeno, u optimalnim slučajevima, sa fuzijom libida i agresije i dečijim prepoznavanjem destruktivnosti dolazi do intehracije sredinske i objekt majke, pri čemu je presudan kvalitet preživljavanja objekt majke (radi se o preživljavanju realnih napada deteta) i sposobnost za adaptaciju (i kasnije krizu adaptacije) sredinske majke. Integracija obe majkee uvodi dete u depresivnu poziciju- stadijum brige i dovodi do razvoja osećanja socijalne odgovornosti i kapaciteta deteta za reparaciju sredinske majke.
Ovo učenje uvodi spoljašnju sredinu na velika vrata. U manje povoljnim situacijama, kada majka nije dovoljno dobra i ne uspe u zadovoljneju Ego potreba deteta, dete se suočava sa nepouzdanošću spoljašnje sredine, što deluje traumatično, dovodeći do prekida postojanja, to jest prekida selfa deteta. Ovaj rani rascep dovodi do formiranja lažnog selfa koji uspostavlja odnosu sa spoljašnjom sredinom na bazi povinovanja, po cenu osećanja neautentičnosti. Pravi self deteta koji nosi potencijal za spontanost, kreativnost i osećanje autentičnosti, ostaje skriven kao rizom u smrznutoj zemlji, čekajući bolje uslove za razvoj. Ukoliko je rascep nastao u fazi apsolutne zavisnosti, zapravo u fazi pre startovanja mehanizama projekcije i introjekcije, kada dete ne zna ništa o svetu i o svojoj zavisnosti od njega, ovaj neuspeh Vinikot naziva privacija (lišavanje) koja pre ili kasnije može dovesti do razvoja psihoze. Ukoliko rasceo nastupa u fazi relativne zavisnosti, kada dete već poseduje svest o sredini i svojoj zavisnosti, i svest da su stvari isprva išle dobro, ovaj neuspeh sredine se zoe deprivacija (lišavanje) i ona dovodi do antisocijalne tendencije. “Pihopatija... je nelečena delikvencija. Delikvent je nelečeni antisocijalni dečak ili devojčica. Antisocijalni dečak ili devojčica je deprivirano dete”. svi oni u svom držanju, nastavlja Vinikot, nose poruku- “sredina mi nešto duguje”. po Vinikotu postoje dve vrste deprivacije. Prva deprivacija je vezana za gubitak dobrog objekta, zapravo, kako precizira Vinikot, gubitka kapaciteta da se pronađe- kreira objekat. Ona dovodi do pojave krađe i laganja. Druga deprivacija vezana je za gubitak pouzdanog okvira koji pruža sredina u okvoru kojeg je spontani život deteta bezbedan. Ova deprivacija vodi u akte destuktivnosti. Deprivirano dete naime ima dva izbora: da se preko lažnog selfa povinuje sredini na račun samosvojnosti ili da u trenutku pojave nade, krene sa protestom koji je stvari protest pravog selfa protiv lažnog selfa. Setimo se Vinikotovog tumačenja da je lažni self zapravo internalizovana sredina. Ovaj protest je u formi antisocijalnog akta. Podsetimo, uzgred, koje antisocijalne akte Vinikot navodi: mokrenje u krevetu, krađa, laganje, agresivnost, destuktivni akt, kompulzivna surovost, perverzije. Dete prosto prisiljava sredinu na intervenciju sa nadom da će ovog puta originalna deprivacija biti prevladana. Sredina nažalost, najčešće ne shvata ovaj poziv, ne tazume iracionalne korene protesta, nameće stereotipna rešenja i ograničenja, zahteva od deteta odgovornost, moralnost (shvatanje šta je dobro a šta pogrešno) itd. Zanemarujući da deprivirano dete nije ni imalo prilike da razvije ove osobine upravo zbog nedovoljno dobrog delovanja rane sredine. Deprivirano dete tako postaje antisocijalno dete. Antisocijalno dete postaje delikvent. Delikvent postaje psihopata, moguće kriminalac, sa već ukorenjenom sekundarnom dobiti koja udaljava od osnovnog problema, problema deprivacije i nada da se ona može prevladati. Vratimo se na deprivirano dete. Ono se inicijalno rađa sa urođenim procesima sazrevanja, rađa se sa potencijalom za prirodni razvoj morala i sistema vrednosti, sa potencijalom za religijsko osećanje. Potrebna je dovoljno dobra sredina koja će detetu obezbediti okvir da ono priridnim procesima dođe do kreativnog pronalaženja morala i kulturnih vrednosti i bez nametanja gotovih rešenja koje dete zapravo suštinski nije sposobno da prihvati. Ponovimo moćnu Vinikotovu postavku- “nemoralnost za bebu je povinovanje na račun ličnog načina života”. Povinovanje guši nadu, a na drugoj strani antisocijalna tendencija podrazumeva nadu. Ona ima pozitivnu vrednost. Ona je poziv u pomoć. Vinikotovo iskustvo u radu sa težim dijagnostičkim kategorijama i u radu sa depriviranom decom je od neprocenjive vrednosti za sve one koji se bave delikventima i antisocijalnom decom, svojom ili tuđom. Pomenuli smo da je radikalna promena koju Vinikot uvodi u psihoanalizu, promena u sferi teorije procesa i terapije. On u teoriju terapije uvodi koncept podržavajuće sredine. Terapeut preuzima ulogu dovoljno dobre majke, one majke, koja je nedostajala u ranom detinjstvu pacijenta, izlazi u susret trenutku nade, obezbeđujući pri tom pouzdan okvir za “regresiju do zavisnosti”, regresiju koja pacijenta vodi do originalne traume, pri čemu sada trauma ulazi u sferu omnipotentne kontrole pacijenta sa, ovaj put, mogućnošću njenog razrešenja. Tako, uz pomoć terapeuta, pacijent dobija od sredine ono što je od rane sredine incijalno izgubio, a to je kapacitet za kreativno pronalaženje i upotrebu objekta. Kapacitet za kreativno življenje. Jer pred Bogom će se opravdati ne oni koji slušaju Zakon već oni koji ga kreativno pronalaze.
Uporedimo Frrojdovo učenje po kome je početak društva, religije, morala i umetnosti, kulture uopšte vezan za Edipalni kompleks, sa Vinikotom koji početak kulture vezuje za najraniji odnos deteta sa dovoljno dobrom majkom. Po Frojdu kreativnost je povezana sa sublimacijom nagona, do je za Vinikota ta kreativnost primarna, urođeni potencijal deteta, čija realizacija zavisi od dobre adaptacije dovoljno dobre majke.

Psihoterapijski (humani) pristup psihijatrijskom pacijentu - psihoanalitički diskurs 1.deo
Seminar “Psihijatrija i psihijatrijske bolnice” Beograd 2006.

Dr Stevan Bobić

“... Unutrašnje stremljenje, jedno od najjačih ljudskih stremljenja prema drugom čoveku.. je u osnovi psihoterapijsko stremljenje”
Harold Searls

Do skora, legitimnost psihoterapije u lečenju psihijatrijskih pacijenata, pa i onih najtežih nije bila u pitanju. Psihoanaliza, uopšte psihoterapija prihvatane su zdravo za gotovo. Poslednjih godina stav je uveliko izmenjen, posebno kad je lečenje psihoza u pitanju. Uprkos brojnim pozitivnim stvarima, kao što je na primer razvoj komunalne psihijatrije, generalno je na delu jedan vrlo negativan trend u psihijatriji. Ključni trenutak u ovoj priči dešava se 1980.g. kada se pod uticajem određenih socijalnih, interesnih grupa, pojavljuje američka dijagnostička klasifikacija DSM III APA, ukudajući do tada vladajuće koncepcije dinamske psihijtrije, na velika vrata uvodeći tzv.dijagnostičku psihijatriju. Ovaj trend prati i Međunarodna klasifikacija bolesti. Uspostavlja se klasifikacija mentalnih bolesti u izdvojene dijagnostičke entitete- kategorijalne bolesti. Time se fokus prebacuje na simptom, a ne na konflikt koji leži u njegovoj osnovi, kao što je to činila dinamska psihijatrija (tj. Psihijatrija koja se oslanja na teoriju psihoanalize). ovim se mentalne bolesti prevode u sferu pukog kauzaliteta, napuštajući vladajuće kompleksnije sfere motiva i značenja. Ove kategorijalne bolesti su merljive i vrlo pogodne za istraživanje, naročito one koje se “lako” leče psihofarmacima. Psihoterapija, naročito psihoterapija psihoza, postepeno se marginalizuje. Ideja o izdvojenim entitetima bolesti koju je psihoanaliza svojevremno osporila vraća se na scenu. Klasifikacija se proširuje na mnoštvo novih bihejvioralnih i psiholoških stanja. Već DSM IV barata sa oko četiri stotine mentalnih poremećaja. Najveći broj ovih poremečaja samo su socijalne konstrukcije bez prave psihopatološke osnove. U tim novim okvirima dolazi se do neverovatnih podataka da npr.petina Amerikanaca u toku godine pati od mentalnog poremećaja, polovina od njih oboli od mentalnog poremećaja makar jednom u životu (Horowitz). Tako se dolazi do fantastičnih brojki kad je u pitanju američka populacija, da na primer ima registrovanih po 19 miliona slučajeva generalizovanog anksioznog poremečaja, socijalne fobije i depresije major. Sledi masovna propaganda lekova i bolesti preko sredstava medija.psihotropni lekovi postaju vrlo popularni na američkom tržištu. Tri od sedam najkoriščenijih lekova su antidepresivi. Način delovanja psihotropnih lekova, pri tom i dalje ostaje nejasan, a neželjeni efekti krajnje neizvesni. Ovo se naziva drugom revolucijom u modernoj psihijatriji, nakon revolucije koju je donelaa Frojdova psihoanaliza, i sobom donosi vrlo opasan redukcionizam. Psihijatrija se sve više odvaja od psihoterapije. Uspostavlja se partikularizacija psihijatrijskog polja, namesto ranijeg dinamskog koncepta kontinuuma zdravo- patološko koji podrazumeva razvojni aspekt koji sa sobom nosi svaka psihoterapija, posebno psihoanaliza. Potreba za sveobuhvatnim poznavanjem i razumevanjem svakog pojedinačnog pacijenta odlazi u drugi plan. “Empatija više nije potrebna, efikasnost postaje primarna, efikasno postaviti dijagnozu i sprovesti farmakoterapiju” (Silver). dakle uspostavlja se medicinski model mentalne bolesti. Stara dihotomija duša- telo, to jest njena moderna verzija um- mozak, veštaćki se razrešava u korist mozga. Pod uticajem određenih socijalnih, interesnih grupa, mentalna bolest postaje bolest mozga-(čini se da se ovaj trend današnje psihijatrije može potpuno uklopiti u savremeni trend modernog društva opterećenog pogubnim procesima uniformisanja.ovaj trend bi se možda mogao nazvati naličjem postmoderne. Samu postmodernu veliki znalac na ovom polju Volfgang Velš označava kao stanje radikalnog pluraliteta, koji se javlja poslednjih decenija prošlog veka kao prirodni razvoj nakon sloma “globalnih projekata socijalnih utopija”, a posebno nakon sloma komunizma. Ovaj pluralitet je pozitivan i organski povezan sa idejama ljudskosti, demokratije. Međutim na drugoj strani postoji simulacija pluraliteta. Čujmo Velša:”Novi nacionalizmi...pluralitet pervetiraju tako što ga zahtevaju spolja, a iznutra potiskuju...Dominira pluralizam površnog šarenila koji vodi ka uniformisanju, ravnodušnosti, proizvojnosti”. dalji moment u procesu uniformisanja Velš vidi u delovanju masmedija i brzih komunikacija koje dovode do toga da je “heterogeno u toj meri lišeno rastojanja da se svuda preklapa, a istovremenost neistovremenog je postala nova priroda”. ovo tamno naličje našeg vremena intrigantni francuski mislilac Bodrijar oslikava još tamnijim tonovima:”Realno više ne egzistira, jer se ne može više razlikovati od svojih klasičnih kontrasta, kao što su opis, tumačenje i slika...”Razlika između realiteta i simulakruma ili virtualnog se gubi tako da “Sa virtualnim ulazimo ne samo u doba uništenja Realnog i Referencijalnog već i u doba istrebljenja Drugog”. sama psihoanaliza se jako bavila i bavi temom Drugog zapravo temom odnosa koja neodvojiva od priče o Drugom, o čemu dobrim delom ovaj članak i govori.
Sledi pitanje otkuda filosofski termin “humani” u naslovu teksta.-(ovde termin huumano vezujem pre svega za tradiciju pokreta humanizma koji se javlja u 15.veku i čija je osnova da čovečanstvo- humanitas nije apstrakcija nego realnost, da svaki pojedinac nosi čovečanstvo u sebi, tako da je svaki pojedinac ceo svet. Humano se zatim, prateći ovu logiku može vezati i za termin tragičko. Poznati helenista Vernan kaže-”Tragičko izražava jedni razdiranu svest, osećanja protivrečnosti kojr podvajaju čoveka... tragička svest je vezana za problemsko viđenje sveta i otvorenost za protivrečnost”. sama psihoanalitička teorija po Sekeljiju ima tragičku viziju ljudske pozicije. Ona razotkriva čovekovu osnovnu poziciju konflikta ili razapetost između želja i mogućnosti, to jest između fantazije i realnosti. Psihoze i granični pacijenti izbegavaju tragički, intrapsihički konflikt moćnim odbrambenim mehanizmima, posebno splitingom, tako da bi se, koristeći ovu terminologiju, lečenje sastojalo u osposobljavanju pacijent da živi tragički, to jest da može da nosi svoje konflikte.) Suštinski humano bi trebalo vezati za holističko to jest celovito. Holističko bi trebalo vezati za ideju integrisanosti kao ključnu reč koja označava zdravlje. I zaista svaka mentalna patologija vezana je za parcijalno, otcepljeno ili potisnuto. Dakle humano je istovremeno i terapisjko. Ovde je vrlo upotrebljiv komentar relacionog psihoanalitičara Bromberga koji kaže da je zdravlje”sposobnost da se stoji u prostoru između realnosti, da se ne izgubi nijedna od njih... Um je konfiguracija izmenjujućih, nelinearnih, diskontinuiranih stanja svesti u neprekidnoj dijalektici sa zdravom iluzijom o jedistvenom selfu”.
Da se okrenemo praksi i pogledamo taksativno šta govore neki podaci.-(i dalje je u pitanju američka populacija koja je izabrana zbog najpotpunijih podataka). Po raznim studijama 90% shizofrenih pacijenata nema bolesne roditelje; 30-60% shizofrenih pacijenata su rezistentni na farmakoterapiju, 50% ovih pacijenata se suočavaju sa vrlo ozbiljnim neželejnim dejstvima koje izazivaju lekovi (Silver). Neuroanatomske i neurofiziološke promene kakve se nalaze kod shizofrenih pacijenata su nespecifične promene kakve se nalaze i kod ljudi koji su izloženi hroničnom stresu. Čak 40% shizofrenih pacijenata koje je proučavao Rid imaju u svojoj anamnezi podatak o seksualnom zavođenju u detinjstvu. Rid na osnovu ovih istraživanja dolazi do traumatogenog, razvojnog modela shizofrenije. Mnoge studije takođe govore o jasnom uticaju sredinskih uslova i u genezi ciklične psihoze. Na primer po jednoj studiji, 73% pacijenata sa teškom melanholičnom depresijom mogli su da identifikuju etiološki, relevantan stresogeni događaj, unutar šest meseci, pre početka same bolesti (Gabard). Trebalo bi pomenuti i čuvenu finsku studiju u kojoj je 200 usvojene dece sa rizikom oboljevanja od shizofrenije preventivno zbrinuto u “optimalno podržavajućim” usvojiteljskim porodicama što je rezultiralo ispodprosečnom stopom shizofrenije (Tienari).
Šta govore ovi podaci? Oni relativizuju značaj hereditarnog i biološkog faktora u formiranju mentalne bolesti. Ne može se govoriti o presudnom znaćaju ovih faktora, ako psihološki i sredinski faktor nije proučen u dovoljnoj meri. U tom smislu psihoterapija i psihoterapijski pristup pacijentu nikako nisu prevaziđeni ili čak štetni kao što se sve češće ističe u komentarima o lečenju psihoza. Ako ništa drugo, ključna uloga psihoterapije, kad su psihoze u pitanju je da se pozabavi neizbežnim problemima komplijanse. Takođe psihoterapija je nezamenjiva u tretiranju interpersonalni problema pacijenata, koji mahom ishode iz problema ličnosti, a koji je vrlo čest kod psihoza i pri tom bitno pogoršaava kliničku sliku i tok bolesti. Po jednoj studiji 57% shizofrenih pacijenata ima pridružen poremećaj ličnosti na osi dva. Dalje, pozitivni simptomi shizofrenije su u odnosu na negativne simptome mnogo više u korelaciji sa teškim poremećajima rane, primarne, porodične sredine pacijenta, što naravno implicira neophodnost psihološkog pristupa. A opet, na drugoj strani, psihoterapija je neizbežna kod negativnih simptoma i uopšte kod refraktarnih simptoma gde farmakoterapija ima manje uspeha. Po jednoj studiji koja je proučavala potpuno oporavljenje shizofrene pacijente, čak 80% je bilo na dugotrajnoj psihoterapiji.
En Silver, psihoanalitičar i aktuelna predsednica američkog ogranka “Međunarodnog društva za terapiju shizofrenije i ostalih psihoza” i dugogodišnji član čuvene klinike Česnat Lodž, zalaže se za pretežno psihoterapijski rad čak i sa hroničnim shizofrenim pacijentima korišćenjem interpesonalne, na uvid orijentisane psihoterapije, pokazujući oštar otpor hronićnoj upotrebi lekova. Ona smatra da je najmoćnije terapijsko oružje poznavanje pacijenta i uzimanje iscrpne psihijatrijske anamneze. Prenosi iskustvo Česnat Lodža koje govori da su bolji terapijski rezultati u radu sa shizofrenim pacijentima postignuti isključivo psihoterapijom, dakle bez upotrebe psihofarmaka ili sa kratkotrajnom farmakoterapijom. Kritikujući aktuelne, nehumane trendove u današnjoj psihijatriji ona kaže:”Prirodan način da se preduzme bolja briga (za ljude sa mentalnom bolešću) trebalo bi da se ostvari isključivo na etičkoj osnovi. Društvo ne može da žrtvuje svoje najranjivije građane, a da ne ugrozi svoje osećanje zajedništva i pretvori u laž svoje principe.- (Fridrih Niče, koga smatraju pravom prethodnicom psihoanalize, kaže:”Granice razumevanja među ljudima su u osnovi moralne granice”).
Rad sa psihotičnim i graničnim pacijentima svakako predstavlja krajnje naporan posao. Psihotični pacijenti na zdravstvenog radnika vrše jak emocionalni pritisak kroz projektovane sirove afekte straha i kanibalističkog besa.Transfer psihotičnih je snažan i haotičan. Ko je neodovoljno utreniran i neobrazovan prečesto postaje žrtva kontratransfernog acting outa ili hroničnog acting out ponašanja gde zdravstveni radnik, braneći se od psihotičnog straha, povlači se, zauzimajući stav obezvređivanja pacijenta.
Psihijatri imaju dodatno opterećenje koje vrši njihova profesionalna sredina i porodično okruženje pacijenta u smislu prebacivanja odgovornosti za stanje pacijenta. Fokus se prebacuje na efikasnost, a sam pacijent odlazi u drugi plan. Psihijatra sve manje interesuje životna priča pacijenta i intrapsihička dinamika. Sve manje ga interesuje pacijent kao ličnost. Time se gubi osnov za uspostavljanje odnosa sa pacijentom. To je dobar put da se pacijent retraumatizje jer nakon često prisilne hospitalizacije susreće neempatičnog psihijatra koji jednostrano nameće stereotipe u ponašanju. Uspostavljanje dobrog odnosa sa pacijentom, na drugoj strani, automatski pokreće povlačenje simptoma.

Psihoterapijski (humani) pristup psihijatrijskom pacijentu - psihoanalitički diskurs 2.deo
Seminar “Psihijatrija i psihijatrijske bolnice” Beograd 2006.

Dr Stevan Bobić

Ovo nas dovodi do psihoanalitičkog iskustva koje se odnosi na psihoanalizu pacijenata, ali koje može biti od pomoći i psihijatrima u običnom lečenju.
Ovo iskustvo naglašava presudni etiološki značaj traumatogenog, poremećenog odnosa novorođenčeta i majke. Ova teorija o lošem majčinstvu kasnije je ublažena prebacivanjem akcenta sa patogenog dejstva majke na poremećeno uklapanje na relaciji dete- majka. Ovakav rano poremećeni odnosi leži u osnovi snažne ambivalencije shizofrenih, jake težnje ka stapanju sa objektom i straha od dezintegracije koje to stapanje potencijalno nosi. I shizofreni i ciklični pacijenti imaju snažno ubeđenje da njihova destrukcija, to jest njihove destruktive fantazije mogu da uniše objekt. Ovo ih navodi da destruktivne pulzije, na ravni fantazije, a i realno usmeravaju prema sebi. Otuda ovakvi pacijenti imaju jaku potrebu za pouzdanim, doslednim, to jest predvidivim, podržavajućim ljudskim odnosom, kao utočištem pred pretećim svetom.
Po Vinikotu, terapeut psihotičnog pacijenta, često se nalazi u poziciji majke tek rođenog deteta. Fokus je ovde premešten na neverbalno, otuda je uspostavljanje i održavanje stabilnog setinga od životne važnosti. Interpretacije su manje važne, često i opasne, jer uvode pacijenta u neizdrživu triangulaciju. Teorija tehnike se menja u smislu uvođenja koncepta podržavajuće sredine (holding), naime terapeut stvara granicu koja će omogućiti pacijentov kreativan, unutrašnji prostor za dalji razvoj. Po Vinikotu psihoza je sistem odbrana organizovanih oko proščog mentalnog sloma. Pacijentu je potrebno da zapamti originalni slom (koji se desio u fazi apsolutne zavisnosti, u prvoj godini života), a to je jedino moguće kroz proživljavanja u sadašnjosti, kako bi se slom uveo u zonu omnipotentne kontrole i ovog puta razrešio na adekvatniji način.-(po Vinikotu psihoze i poremećaji ličnosti predstavljaju sredinske bolesti, pa je klasifikacija na osnovu kliničke slike beskorisna. Po njemu potrebna je klasifikacija sredine i abnormalnosti sredine) Put izlečenja ide preko regresije do zavisnosti. Ova regresija je komunikativna i izraz je nade da će trauma biti prevladana i da će sredina ovaj put uspeti da podrži urođenu tendenciju ka razvoju. Ovo vrlo praktično znači da psihotični, ali i granični pacijenti, čak i ispod površine nedostupnosti, zapravo traže naše ljudsko, a to znači psihoterapijsko posredovanje. Oni traže odnos koji će ih izlečiti, jer osećaju da ih je inicijalno jedan loš odnos i razboleo. Naravno, ovakva terapijska regresija do zavisnosti, moguća je samo tokom psihoanalize, međutim vrlo je bitno znati ove stvari i u skladu s tim izgraditi adekvatniji terapijski stav i u situaciji običnog psihijatrijskog lečenja.
Ovo nas dovodi do centralne kategorije naše priče o terapiji, a to je kategorija odnosa.
Pogledajmo na trenutak Gabardov spisak principa tehnike psihoterapijskog rada sa shizofrenim pacijentima:

1. Glavni fokus u radu treba da bude izgradnja odnosa (ovo je po opsežnoj bostonskoj studiji iz 1990.g. sama osnova terapijskog uspeha).
2. Terapeut mora imati fleksibilan stav vezan za modus i sadržaj terapije to jest, mora se stalno prilagođavati mogućnostima pacijenta.
3. Mora se iznaći i održavati optimalna distanca između terapeuta i pacijenta.
4. Terapeut mora da stvori podržavajuću sredinu (holding).
5. Terapeut mora da služi kao “kontejner” pacijentu, posebno kad je u pitanju sirovi afekt straha.
6. Terapeut mora da služi kao pomoćno Ja pacijentu (prosuđivanje, testiranje relnosti...)
7. Terapeut treba da bude autentičan i otvoren prema pacijentu.
8. Treba da odloži svaku interpretaciju dok se ne uspostavi dobra alijansa.
9. Terapeut mora da poštuje potrebu pacijenta da bude bolestan.

Može se primetiti da sve navedene stavke konvergiraju u jednoj tački, a to je tačka odnosa ili bolje reći polje odnosa. Poslednjih nekoliko decenija humanističke discipline se sve više bave, proučavaju i potvrđuju odnos kao najosnovniju ljudsku potrebu. Tako istraživanja razvojne psihologije (Brazelton i Kramer, Štem, Harlou i Bolbi) upućuju na konstataciju da je psihički razvoj suštinski relacion. Potreba za odnosom je, po mnogim istraživanjima, primarnija ljudska motivacija nego zadovoljenje nagona, čak i zadovoljenja gladi.
Baumajster i Liri prikazujući brojna istraživanja zaključuju da je potreba za pripadnošću, to jest potreba da se uspostavi i održi snažni, stabilni interpersonalni odnos, temeljni motiv čoveka. Pripadnost ima “višestruke i snažne efekte na emocionalne obrasce i kognitivne procese”. Deprivacija pripadanja negativno utiče na stanje imunološkog sistema i pojavu mentalnih bolesti.
Slično ovom i psihoanaliza je, prateći tokove vremena, brzo došla do značaja relacionog. Radovima, posebno Ferencija, Ferberna, Salivena, Vinikota, relacione teorije zamenjuju nagonsku teoriju. Britanska škola uvodi holistički, personalni nivo u psihoanalizu. Njen najistaknutiji predstavnik Donald Vinikot proširuje psihoanalizu uključujući razumevanje i zadovoljavanje potreba pacijenta kao ličnosti. Koncept holdinga uvodi sredinu na velika vrata u psihoanalizu. Njegova čuvena rečenica “Ne postoji takva stvar kao šro je beba”, objašnjava da beba ne postoji van odnosa sa majkom, postaje moto relacione paradigme. Tako ni pacijent ne postoji izvan odnosa sa terapeutom. Napokon Mičel i Grinberg pod uticajem modernih tokova, posebno socijalnog konstruktivizma, predlažu termin relaciona psihoanaliza da povežu američku teoriju interpersonalnih odnosa i britansku teoriju objektnih odnosa. Osnovna jedinica proučvanja nije više pojedinac nego interakciono polje. Relacije postaju osnovna jedinica mentalnog života. Uvodi se termin relacioni matriks koji obuhvata i intrapsihičko i interpersonalno područje. Relacija sa drugim, unutrašnjim i spoljašnjim, stvarnim ili imaginarnim, u centru je terapijske konstrukcije. Neprikosnovenost epistemološkog autoriteta terapeuta dovedena je u pitanje, čime je prevaziđen koncept analitičke neutralnosti i anonimnosti. Stavlja se akcenat na veći stepen uzajamnosti i analitičarevom aktivnijem i ekspresivnijem učešću. Jako je instruktivan Ogdenov koncept analitičkog trećeg. Po njemu “ograničena, formalna struktura analitičke situacije proizvodi duboki oblik nesvesne povezanosti. Umovi analizanda i analitičara su suštinski permeabilni, jedan u odnosu na drugi, pri čemu njihovo spajanje proizvodi “treću” subjektivnost, to jest intersubjektivnost koja je jasno različita u odnosu na njihove individualne subjektivnosti sa kojom obojica dolaze na seansu”.
Svi ovi komentari dovode odnos u epicentar terapijske situacije, tako da na kraju dolazimo do osnovnog pitanja o distinktivnim obeležjima samog odnosa. Jedan bitan aspekt ove teme vezuje se za dihotomiju humani odnos- pervertirani odnos. Pervertirani ili perverzni odnos stoji u kontekstu perverznosti ili perverzije kao stabilne mentalne konstelacije, koja ne mora biti praćena seksualnom perverznošću. Inače, ovi poremećaji su mnogo češći nego što se to može pretpostaviti i nema ih u klasifikacijama možda ne slučajno. Cilj perverzije i perverznog je neutralisanje nepodnošljivog separacionog straha. Ovo se vrši kroz misinterpretaciju realnosti. Deo ove priče vezan je za adiktivno pripadanje organizacijama od kojih se dobija zaštita (Štajner). Perverzna tema je bazično analna tema. S njom u vezi su tzv.analni objektni odnosi koji se odnose na vladavinu, kontrolu, dominaciju, koristoljublje, zloupotrebu. Ovakvi odnosi su jako izraženi u firmama i organizacijama, posebno u organizacijama sa strogom hijerarhijom i uopšte u svim autoritarnim sredinama.-(psihoanalitički radovi su perverznu konstelaciju prepoznali pre svega u takvim pojavama kao što su nacizam, mafija...). ovde dominira trend redikcionizma radi lakše kontrole. Radi se o istoj vrsti redukcionizma s početka ove priče. Svuda gde odnosi poprimaju analne karakteristike, automatski se manje ili više pervertiraju. U tom svetu se živa ljudska bića ne tretiraju kao ličnosti već kao predmeti. -(perverzni odnos ne leči jer on nije odnos u pravom smislu. Pre je to simulacija odnosa. Za odnos je potrebna integrisanost, to jest odnos je vezan za totalitet, a to podrazumeva pre svega uzajamnost. Svaka partikularizacija pervertira odnos. Rilke će reći:”Čista su sva ona osećanja koja vas sveg obuhvataju i uzdižu, a nečisto je ono osećanje koje zahvati samo jednu stranu vašeg bića, pa vas tako izopači”. Bodrijarovski rečeno, u perverziji i perverznosti dolazi do istrebljenja Drugog, a bez Drugog, to jest bez priznavanja samosvojnosti Drugog, ne može biti govora o odnosu kao o distinktivno humanoj i terapijskoj kategoriji). Pervertiran odnos je ono što u krajnjoj liniji jedno dete- budućeg pacijenta i dovede do psihijatrijske bolnice. Trauma je ovde vezana za neempatičnost koja je tipična za ovakve odnose. Sama empatija je u osnovi instrument koji imamo ne samo u psihoterapiji nego i u dnevnoj komunikaciji sa pacijentom. Iz ovog proizilazi najkonkretnija moguća preporuka profesionalcima koji rade sa pacijentima, posebno sa psihozama. Naime zdravstveni radnici, pogotovo psihijatri ne bi trebalo da imaju ikakav interes u svom odnosu sa pcijentom. Bion bi rekao “terapeut ne treba da ima želje i sećanja”. Ovo je ekvivalentno Frojdovom konceptu slobodno lebdeće pažnje, gde pojednostavljeno ne tražimo ništa od pacijenta, nego čekamo da se ono što je bitno samo pojavi. Ali psihijatar ne treba da očekuje i bilo koju drugu vrstu gratifikacije ili koristi od pacijenta.
S ovim u vezi, vrlo je bitno da zdravstveni radnik ne treba da dozvoli da na njegov odnos utiče evetualna pripadnost bilo kojoj interesnoj grupi, što je nažalost dosta aktuelne tema u našem društvu. Bilo bi zapravo najbolje da psihijatar uopšte i ne pripada ikakvoj interesnoj grupi. Samo pripadanje grupi vodi ka pervertiranju odnosa, gubi se otvorenost i autentičnost, jer grupa posreduje kroz člana, svojim nehumanim, neempatijskim klišeima. Emerson će reći “Svako društvo je zavera protiv smele ljudskosti svakog njenog člana”.
Pripadnost, a naročito striktna pripadnost psihijatra grupi, ideologiji, teorijskom pravcu, kao i uostalom, naciji i veri ima kao osnovnu funkciju veštačko uklanjanje separacionih strahova. Pripadnost takvoj grupi pervertira odnos i ruši kapacitet za empatičnost. Empatiju ima samo onaj koji je separiran i svestan svoje ranjovosti koju ta separiranost nosi (Maler), svestan svoje i tuđe ranjivosti. Samo je to suštinski ljudska pozicija i samo je to pozicija koja omogućava razvoj, pa tako jedina istinska terapijska pozicija. Sve ostalo i nije pravo lečenje, nego konzerviranje. Martin Buber bi u vezi ovog rekao:”Ustanove znaju samo za nepokolebljivu prošlost, za završeno bivstvovanje”. Precizirao bih- ustanove su okamenjene i mrtve. Ono što može pomoći našem pacijentu to je živi odnos. Zato pozicija nas koji lečimo, ne treba da bude na strani ustanove ili dogme, već na strani pacijenta.